Nikola Kalabic

Nikola KalabicNikola Kalabić (rođen

20. decembra, 1906.
godine,
Podnovlje, kod Dervente, Austrougarska — verovatno
1946.
godine,
FNR Jugoslavija) bio je načelnik
Katastarske
uprave u Valjevu i rezervni inženjerijski poručnik Jugoslovenske vojske u Kraljevini Jugoslaviji. Tokom Drugog svetskog rata je bio komandant
Gorske
kraljeve garde Jugoslovenske vojske u Otadžbini.

Biografija


Rođen je u Podnovlju kod Dervente, na severu Bosne, od oca Milana i majke Joke. Ima sestru Angelinu,
rođenu
1912.
godine, koja danas živi u Valjevu.
Nikolin otac se razveo od Joke posle Prvog svetskog rata, i zatim se ženio još
tri
puta. Nikolu je u početku vodio sa sobom, tako da se on školovao u
mestima
očevog službovanja, a nakratko i u Novom Pazaru.
Završio je šest razreda gimnazije,
a zatim je upisao geodeziju u Beogradu. Na studijama je upoznao godinu dana mlađu
koleginicu Borku, rođenu u Rajkoviđima kod Valjeva, u porodici starih
radikala-pašićevaca.
Borka i Nikola su se venčali 1929.
godine u
valjevskoj crkvi, a sledeće godine, trećeg avgusta, rodili
su im se
blizanci Mirjana i Milan. Prvu službu su dobili u Beogradu.
Usledio je
premeštaj u Aranđelovac, i najzad u Valjevo, gde Kalabići i
danas žive. Nikola Kalabić je do početka Drugog svetskog rata radio u valjevskoj
katastarskoj
upravi.
Prvi dan rata, 6. april 1941.
godine,
rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zatekao je u krevetu:
noga mu je
bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći. Skinuo
je gips i
otišao u Šabac, gde mu je bio ratni raspored. Vratio se kući
posle
dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro
je
saznao da se u nemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljuba
Novaković, komandant Valjevskog garnizona
Peti puk. Pomogao
je generalu da se izvuče, a zatim mu je
odneo neophodne potrepštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj
četničkoj
organizaciji, u koju je general Novaković već stupio. Borka je

prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na šta je on
odgovorio:
Preči su mi kralj i otadžbina, zakleo sam se. Pećanac
je
postavio poručnika Nikolu Kalabića za vojvodu cerskog i valjevskog.
Ali
posle svega tri dana, Nikola se vratio sa Bukulje. Po Borkinom
svedočenju,
bio je neraspoložen i pun gorčine. Pećancu je
poslao
uniformu i objavu, s porukom da ga napušta zato što je krenuo
sa
Nedićem. Nikola je psovao na sav glas, bio je ubeđen da će
Nedić
sarađivati sa Nemcima. Nije mogao da prihvati, govorio je da se
ropstva
treba osloboditi, nipošto biti rob. Kako su vesti bile sve gore,

odlučio je da pođe u borbu, svedočila je Borka.
Za pukovnika Dražu Mihailovića,
Nikola je saznao od uglednog
valjevskog advokata, inače Solunca, Svete Protića.
Sa Protićevim pismom-preporukom,
leta 1941. godine odlazi na Ravnu goru, Njegova prva dužnost bila
je
komandir prateće čete pukovnika Mihailovića. Od novembra 1941, Nikola
je komandir čete Gorske garde njegovog veličanstva kralja Petra II
Karađorđevića.
Nešto
kasnije, 19. decembra iste godine, Nemci su odveli na
Banjicu
Nikolinu i Borkinu rodbinu, gde je trebalo da budu streljani.
Međutim
u jesen 1943.
godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora,
preko svog
obaveštajnog oficira Janka Košutića,
preko njegovih veza u upravi
grada.
U proleće 1944.
godine za Gorsku gardu neprijatelj broj
jedan postaju komunisti. Do
tada, delovi garde su vodili samo
lokalne sukobe sa komunistima,
uglavnom na svom terenu u centralnoj Šumadiji. Zbog velike nesrazmere snaga, to su više
bile potere nego prave borbe. Po engleskom naređenju, partizanima su
pristupile
dve kompletne italijanske divizije, i pripalo im je sve
italijansko
naoružanje do koga se moglo doći. Zbog engleske podrške,
preko
radio Londona i na licu mesta, komunističke mobilizacije su imale
uspeha,
naročito među hrvatskim življem. Hrvati su inače, u velikoj
većini
stupali u ustaški pokret, dok je pristupanje partizanima bilo
redak
izuzetak. Masovniji pristup partizanskom pokretu je usledio posle
hitlerovog
poraza na Staljingradu, kad
je ishod rata već postao
jasan.
Proleća 1944. godine general Mihailović osniva do tada najveće

jedinice. Najbolja među njima bila je Četvrta grupa jurišnih
korpusa, na
čelu sa majorom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba,
kapetanom
Neškom Nedićem.
Četvrtu grupu jurišnih korpusa
činilo je pet jurišnih korpusa,
sastavljenih od najelitnijih bragada
iz zapadne i centralne Srbije,
kojima je dodeljeno najbolje
raspoloživo naoružanje. Jedna takva
jedinica nije mogla bez kapetana
Nikole Kalabića. On je bio komandant
Drugog jurišnog korpusa, snage
oko 1.800 ljudi. U ovaj korpus su ušle
dve brigade Gorske garde i
jedna brigada iz Šumadijske grupe korpusa.
Na čelu svog drugog
jurišnog korpusa, Kalabić je učestvovao u svim
velikim bitkama
protiv komunista u Srbiji, leta i jeseni 1944. godine: u
Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku, ponovo u Župi, na Jelovoj Gori i na
prilazima
Ravnoj gori.
Posle upada Crvene armije u Srbiju, Četvrta grupa
jurišnih
korpusa je rasformirana, i Kalabić je ponovo na čelu Gorske
garde.
Prema Bosni se povlačio u južnoj koloni preko Sandžaka.
Uoči pokreta
prema Srbiji, započetog 13. aprila 1945.
godine,
sve četničke jedinice podeljene su u tri borbene kolone. Na
čelu
srednje kolone, koja je pored ostalog imala da se stara i o
bezbednosti
vrhovne komande, potpukovnik je Nikola Kalabić. Tačno
mesec dana
kasnije, posle velikih napora, sve tri kolone su stigle
do kraja svoga
puta: uništene su na Zelengori, od strane neuporedivo
nadmoćnijih
komunističkih snaga. Preživele grupe vojnika su se
uputile na svoje
matične teritorije, da nastave borbu. Sa nekoliko
desetina svojih ljudi,
Kalabić je uspeo da stigne u okolinu Valjeva.
Na
Zelengori, komunisti su zarobili Nikolinu majku Joku, suprugu
Borku
i ćerku Mirjanu. Zapravo, one su se predale komunistima, po
Nikolinom
savetu, pod lažnim imenima. Ali plan nije uspeo, jer je neko
odmah
prepoznao Kalabiće. Komunisti su mobilisali Mirjanu u 18. Hrvatsku

udarnu brigadu, iako još nije imala ni 15 godina, dok su Joka i Borka
odvedene
u zatvor.
Sina Milana, Nikola je vodio sa sobom dok je to bilo
moguće. Posle
nekog vremena, ga je poverio svešteniku Miru Glušcu,
blagajniku u jednoj
brigadi Gorske garde.
Ovaj plan bi uspeo, i
Nikola bi spasao svog sina, da komunisti u to
doba nisu masovno
hapsili i streljali srpske sveštenike. Prema memoarima
arhimandrita Jovana
Radosavljevića, koji se poziva na
svedočenje fočanskog sveštenika Novaka Stanojevića, Miro Glušac
je
uhapšen 25. ili 26. maja 1945. godine, zajedno sa
petnaestogodišnjim
Milanom Kalabićem i streljani su u selu Blažuj, kod Sarajeva, na vrelu Bosne.
O sudbini Nikole
Kalabića postoji nekoliko verzija od kojih se ni za
jednu sa
sigurnošću ne može tvrditi da je tačna.

preuzeto:sr.wikipedia.org/sr-el/Никола_Калабић
-