КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА

КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА




Служећи се релевантним историјским документима доносимо кратак
преглед историје четничког покрета.

Назив четник настао је почетком 19. века од формацијског војног
појма чета. У овом периоду постојале су организоване хајдучке дружине
које
су сејале страх међу турским окупаторима. Касније су припадници ових
формација
названи четницима. Ове формације су биле борбене, добровољачке и
ванстраначке
организације чији су припадници били елитни борци који су служили за
одбрану
угроженог српског народа. Сваки члан ових формација је морао бити
спреман
да жртвује живот за слободу и част српског народа под заклетвом :
«Слобода
или Смрт » и « С’ Вером у Бога, за Краља и Отаџбину ». У време турске
власти
на балканским просторима четнички покрет је заталасао широке народне
масе
у борби за ослобођење. Схватајући значај четничког покрета, краљ Милан
Обреновић га је озваничио 1886. године.

У периоду борбе за ослобођење од Турака важан центар четништва
је био град Крагујевац. Он је то постао захваљујући војводи Мицку
Крстићу
који је ту дошао из Битоља и одмах око себе окупио официре, подофицире
и интелектуалце. Уз Србе из Вардарске Србије, четници Шумадије на челу
са Вуком Алимпијем Марјановићем, Борком Паштровићем и Војиславом
Танкосићем
сачињавали су ударну снагу целокупног четничког покрета.

Почетком 20-ог века, због све чешћих претњи које су долазиле
од стране Аустро-угарске основана је четничка школа као и организација
« Народна одбрана ». Значај четничког покрета долази до посебног
изражаја
у Балканским и Првом светском рату. У Првом балканском рату, који се
водио
1912. године, четничке чете су наступале као претходница Прве армије и
држале одређене положаје. У битци за Куманово четнички одред војводе
Вука
Поповића је помогао Дунавској дивизији да одржи фронт. Потом је ушао у
Велес и зашао дубоко у турску позадину што је изазвало велику пометњу у
турским редовима.

У Првом светском рату четници су имали специфичан задатак да
продиру у непријатељску поздину, нападају непријатељске штабове, руше
комуникације
и организују народ на отпор. Четници Војислава Танкосића и Јована
Стојковића-Бабунског
су учествовали у одбрани Београда. Тада је тешко рањен мајор Танкосић.
У периоду пред Први светски рат мајор Танкосић је обучавао Гаврила
Принципа
и Трифка Грабежа за извођење сарајевског атентата.

Војвода Вук, једна од најистакнутијих личности у четничком покрету
до тада, страдао је у Првом светском рату. Одмах по завршеној академији
војвода Вук стао на чело четничког одреда. Његови многобројни подвизи
као
и његова храброст и ителигенција сврстали су га у ред војвода из доба
Карађорђевог
устанка. Погинуо је на Грудишком вису 16-ог новембра 1916. године.
Вукова
смрт представља уједно и крај његовог одреда јер је од 2200 бораца,
колико
их је било на почетку солунских операција, остало само 450 бораца.

Још две истакнуте четничке личности из Првог светског рата су
војвода Коста Миловановић-Пећанац и војвода Илија Трифуновић-Бирчанин.
Војвода Коста Пећанац је септембра 1916. године пребачен авионом са
Солунског
фронта у топлички крај са циљем повезивања комитских чета и припремања
народа на свеопшти устанак када за то дође време. На жалост, устанк је
почео прерано, 28-ог фебруара 1917. године и у крви је угушен. У периоду
између два рата, Коста Пећанац је одржавао четничку организацију, али је
за време Другог светског рата водио самосталну политику. Узалудан је био
покушај Врховне команде са Равне Горе да му укаже на штетност његовог
про-немачког
понашања. У интересу српског народа Коста Пећанац је ликвидиран по
наређењу
руководства са Равне Горе.

Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин је у току Првог светског рата био
најмлађи члан одреда војводе Вука. У борби у којој је Вук погинуо,
војвода
Бирчанин је изгубио руку. У периоду између дава рата војвода Бирчанин је
играо важну улогу у четничком покрету, а истовремено је био и председник
Српске народне одбране. Одмах по избијању Другог светског рата, војвода
Бирчани је пришао Дражи и ставио се под његову команду. Умро је у Сплиту
1943. године.

11-Ог маја 1941. годиен настаје равногорски покрет на челу са
ђенералом Драгољубом-Дражом Михаиловићем. 15. Април 1941 године, је био
прекретница у каријери пуковника Михаиловића. Тог трагичног дана,
пуковник
Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене
ка Дрини. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41.
Пешадијског
пука остане једина активна организована јединица у краљевини, и тако
буде
стожер каснијег отпора непријатељу на бази четничког ратовања. На Равној
гори је основан први штаб и она ће током ратних година постати симбол
Српског
Четничког Покрета у Другом светском рату, отуда и име Равногорски
Покрет.
По доласку на Равну Гору 11. маја 1941. године, Михаиловић је донео
одлуку
да организује покрет отпора. Својим прогласом, Михаиловић подиже заставу
слободе против непријатеља српског народа. У тој почетној фази
организације
Равногорског покрета постављен је темељ каснијој војној организацији:
оперативне
трупе, водови, чете, батаљони; касније и бригаде и корпуси. Људи који су
упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ.
Српски народ у Србији, Црној Гори, Македонији, источној и западној
Босни,
Тромеђи као и у Далмацији и делу Лике масовно је прилазио и помагао
Михаиловићевом
покрету. Из овога се види да Равногосрски покрет не представља
географску
аномалију већ једино опредељење српског народа. Занимљиво је приметити
да је Равногорски покрет имао разгранату мрежу присталица у Словенији
где
су оперисала неколико Михаиловићевих одреда. Највеће недаће Равногорском
покрету у Словенији задавао је став католичке цркве под утицајем
Ватикана.

На другој страни комунисти су радили све да саботирају и униште
равногорски покрет, који је носио главно бреме отпора окупатору. Ђенерал
Михаиловић и његови четници су били огорчени због пропаганде Би-Би-Сија
који је четничке акције приписивао комунистима и вршио бесомучну
пропаганду
у корист комуниста. Циљ ове пропаганде је било оправадавање Черчиловог
плана да жртвује српски народ и ђенерала Михаиловића.

То се догодило 1943. године у Техерану на конференцији тројице.
На овој конференцији, на опште Стаљиново задовољство, је одлучено да се
Михаиловић одбаци као савезник чиме је запечћена судбина, не само
четничког
покрета, већ српског народа као целине.

Историја четничког покрета у току Другог светског рата исписана
је крвљу и патњама не само четничких бораца већ васколиког Српства. У
току
те четири мукотрпне године српски народ је одолео нападима свих
спољашњих
непријатеља. Непоштедним пожртвовањем Дражиних бораца спашени су животи
стотине хиљада Срба широм српских земаља.

Мученичком смрћу вожда Трећег српског устанка трагично је затворено
поглавље у српској историји које је започето Крађорђевим устанком.
Доласком
комунист на власт, српском народу су наметнути ланци робства и
безбожничка,
угњетачка идеологија.

Равногорски покрет је наставио да живи у емиграцији где је опстао
до данашњег дана. По доласку у Америку, војвода Момчило Ђујић, ратни
командант
Динарске четничке дивизије, и његови борци наставили су борбу против
атеистичке
идеологије која је поробила српски народ. Главни правац ове борбе је
било
изобличавање лажи које су комунисти фабриковали о ђенералу Михаиловићу
и његовој борби.

Покрет српских четника Равне горе траје већ 50 година у слободном
свету и достојанствено брани част не само Дражиних бораца већ и
националну
част васколиког српства. Равногорски покрет је обновљен у нашој отаџбини
1990. године, али још не наилази на разумевање нових власти.

ЂЕНЕРАЛ МИХАИЛОВИЋ И РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ
Увод
Служећи се изабраним ратним документима ђенерала Михаиловића
(Ивањица
1893. године- Београд1946. године), свакако је најсигурнији начин да се
веродостојно прикаже историја четничког покрета. Већина оргиналних
докумената
је уништена (или сакривена) од стране четника на крају рата. Делу
докумената
које су заробили комунисти губи се сваки траг док је један мањи део
однешен
у емиграцију. Ми ћемо се углавном служити документима који су донешени
у емиграцију као и документима које су последњих година откривени од
стране
историчара који се баве Равногорским покретом. У будуће ћете
имати прилику да сазнате много више о покрету ђенерала Михаиловића,
његовој
историји и карактеру у току Другог светског рата. Ђенерал Михаиловић је
пророчански предвидео шта ће се са Србима десити ако комунисти победе у
рату. То своје пророчанство он је изнео у обраћању српском народу,
почетком
септембра 1944. године, у коме је оставио својеврстан мементо мори о
себи,
свом покрету, али и о трагедији која ће се сручити на српски народ у
будућности.
Овај проглас ђенерала Михаиловића је најболније и најупечатљивије
сведочанство
о Србима са обе стране Дрине у Другом светском рату.

Поједностављена слика Другог светског рата у Југославији била је
важећа
готово пола века по његовом окончању. Учесници у ратном вихору дељени су
на победнике и издајнике. Узурпатори власти су пресудно утицали на све
видове друштвеног живота уклључујући и историографију ратних збивања
1941.-1945.
године која је била под строгом контролом комунистичког режима.

На крају рата ђенерал Михаиловић је проглашен народним непријатељем
и издајником, осуђен и погубљен после три дана. То ће постати основно
полазиште
у оцени његове личности и Равногорског Покрета у Другом светском рату.

Данас, после педесет година, нова истраживања ратних збивања у
Југославији,
базирана на изворној грађи Равногорског Покрета и његовог вође ђенерала
Драгољуба Драже Михаиловића, као и на равногорској штампи и
публицистици,
дају праву слику о настанку и циљевима Равногорског покрета и
југословенској
ратној драми у току Другог светског рата. Ова слика, која је била одувек
јасна нама у дијаспори, коначно полако улази у званичну историју и у
нашој
отаџбини.
Етничке Прилике у Српским Земљама на Почетку Другог Светског Рата
Етничка разбијеност српских простора је пружила окупаторима
могућност
за брже напредовање и освајање власти. У Војводини су живеле мађарска,
немачка и хрватска мањина које су листом пришле уз надирућег
окупатора(Немце,
Мађаре и усташе) и омогућиле му брзо заузимање овог терена. На Косову и
Метохији, шиптарска мањина је масовно пришла уз италијанског окупатора
и омогућила му брзо заузимање ове територије. Најтежа ситауција за
српски
народ је била у оним српским земљама које су ушле у марионетску
творевину
Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, Хрвати отворено помажу
окупатру
и почињу систематски геноцид на српским живљем. У Црној Гори, која је
кроз
векове била једна од главних носилаца мисли о српској слободи и
уједињењу,
постојала је мањина која је била сепаратистички настројена. Мора се
нагласити
да је то једна бројчано занемарљива група која је успела да дође на
власт
само уз окупаторску помоћ. Ова група проглашава независност што изазива
опште народно незадовољство и устанак које проглашен на Петровданској
скупштиин
12. јула 1941. године. Устанак је почео широм слободарске и јуначке Црне
Горе вођен непогрешивим историјиским инстинктом народа на овим
просторима
који је преживео многе недаће трагедије.



Долазак На Равну Гору Маја 1941.
У априлски рат, ђенералштабни пуковник Михаиловић је ушао као
начелник
оперативног одељења Друге армије. Ова армија је прошла мучан ратни пут
у пределима средње Босне. У рејону Добоја завршио се регуларни ратни пут
пуковника Михаиловића, започет шестог априла у Босни нападом Трећег
Рајха
на српски народ. 15. Април 1941 године, је био прекретница у каријери
пуковника
Михаиловића. Тог трагичног дана, пуковник Михаиловић је решио да се
издвоји
од главнине трупа Друге армије и крене ка Дрини. Он то описује овако: ''
ЈА НИСАМ ХТЕО ДА КАПИТУЛИРАМ И ОДБИО САМ НАРЕЂЕЊЕ ДА ПРЕГОВАРАМ СА
НЕМЦИМА.
ДОШАО САМ НА ИДЕЈУ ДА ИЗБИЈЕМ НА ДРИНУ УБЕЂЕН ДА ЋУ ТАМО НАЋИ ФРОНТ. ''

У претходним годинама неразумевања у Михаиловићу се накупила горчина
која је сада избила на површину. Полазећи у неизвесност, у поражену
Србију,
мучило га је горко сазнање да је све време имао право. Случај је хтео да
његова борбена група са заставом 41. Пешадијског пука остане једина
активна
организована јединица у краљевини, и тако буде стожер каснијег отпора
непријатељу
на бази четничког ратовања.

На Равној гори је основан први штаб и она ће током ратних година
постати
симбол Српског Четничког Покрета у Другом светском рату, отуда и име
Равногорски
Покрет. У народу је већ био одомаћен назив четници Драже Михаиловића.
Избор
Равне горе је био релативно добар због њеног стратешког положаја.

По доласку на Равну Гору 11. маја 1941. године, Михаиловић је донео
одлуку да организује покрет отпора. Својим прогласом, Михаиловић подиже
заставу слободе против непријатеља српског народа. Тим устанком у
Србији учинио је да немачки командант југо-истока, фелдмаршал Лист,
затражи
појачање од неколико дивизија и казнених експедиција за репресалије
против
устаника, односно Дражиних четника.

Стварање Организације Отпора
Већ после неколико недеља отпочели су стални доласци у седиште
пуковника
Драгољуба Драже Михаиловића. Већина посетилаца су били млађи официри и
подофицири привучени гласинама, али и патриотским и националним
осећањима
помућеним после априлског пораза који је захтевао освету непријатељу.

Велики број оних који су се појављивали на Равној гори, у тим
данима,
су били његови бивши потчињени, слушаоци из војне академије, саборци из
прошлог рата и многи други. Дража Михаиловић је углавном задржао само
неколицину
придошлица, остале је упућивао на рад у матични крај да тамо шире
организацију
четничког покрета. Убрзо су села око Равне горе постала зона у којој су
крстарили разни Михаиловићеви организатори који су стварали структуру
будућег
отпора.

Српски народ је са једне стране био погођен губитком интелигенције
и народних вођа, а са друге изложен непријатељском терору незапамћеном
у дотадашњој историји. Оваква ситуација је довела до тога да народ приђе
онима који први поведу борбу против окупатора и његових репресалија. То
су у првом реду били четници који су први организовали отпор окупатора.
У појединим српским крајевима комунисти успевају да придобију део народа
за свој покрет. То се десили тек после 22. јуна 1941. године до када су
комунисит били у савезу са силама осовине и само зато што комунисти
скривају
праве циљеве и идеале своје борбе.

У тој почетној фази организације Равногорског покрета постављен је
темељ каснијој војној организацији: оперативне трупе, водови, чете,
батаљони;
касније и бригаде и корпуси. Људи који су упућивани на одређен терен
давали
су инструкције и организовали народ. Српски народ у Србији, Црној Гори,
Македонији, источној и западној Босни, Тромеђи као и у Далмацији и делу
Лике масовно је прилазио и помагао Михаиловићевом покрету. Из овога се
види да Равногосрски покрет не представља географску аномалију већ
једино
опредељење српског народа. Ово потврђује и чињеница да су комунистичке
формације биле врло ретке и малобројне.

Исте године створено је и политичко крило покрета, Централни
Национални
Комитет. У комитет је требало да уђу прваци српских политичких странака
који су остали у земљи, као и истакнути јавни радници. Постојали су и
регионални
комитети у Црној Гори, Херцеговини и Далмацији-Српски национални комитет
који је формирао Илија Трифуновић-Бирчанин у Сплиту.

Ђенералу Михаиловићу веома брзо постаје јасно да је једини циљ
хрватско-муслиманских
усташа у марионетској НДХ физичко уништење српског народа у крајевима
западно
од Дрине. Ова чињеница постаје јасна када се узму у о обзир сведочења
десетина
хиљада избеглица који су бежале од усташког терора. Терор није прекинунт
ни после апела муслимана из свих већих градова упућен муслиманским
министрима
у Павелићевој влади да се покољ Срба прекине. Зато је Дража посебно
инсистирао
на брзом и ефикасном отпорy у крајевима под контролом НДХ. Он је
закључио
да је то једини начина за биолошки опстанак српског народа у овим
крајевима.
Успешност четничких акција доводи до промене Италијанске политике у
септембру
1941. године. Италијани су од усташа преузели власт у северној
Далмацији,
Лици и Херцеговини и забранили усташама даља зверства. Овај потез доводи
до делимичног побољшања положаја српског народа у овим крајевима.

Занимљиво је приметити да је Равногорски покрет имао разгранату
мрежу
присталица у Словенији где су оперисала неколико Михаиловићевих одреда.
Највеће недаће Равногорском покрету у Словенији задавао је став
католичке
цркве под утицајем Ватикана.

Ђенерал Михаиловић се увек сматрао војником који припада свом
народу и који нема право да води политику која би била супротна народној
вољи.


Од Сукоба до Грађанског Рата


Због кризе изазване комунистичким акцијама у Србији, армијски
ђенерал
Милан Недић је 29. августа 1941. године образовао Српску Владу Спаса.
Недић
је упознао како Михаиловића, мајора Мишића и потпуковника Павловића,
тако
и цео српски народ са смртном опасношћу која се надвила над српским
народом
и Србијом коју су Немци намеравали да поделе између непријатељских
суседа.
Ђенерал Недић је посебно истакао да је то пресудно утицало да се он
прихвати
власти.

Опасност по Србију од комунистичког терора није престајала јер се
знало
да се комунисти не боре за слободу Југославије, а још мање за српски
народ
већ за њихово потпадање под Совјете. Комунисти су вршили репресалије над
Дражиним четницима у Србији, а после и у свим крајевима где су букнули
устанци против Немаца и усташа. Протеривањем комуниста из Србије од
стране
Дражиних четника, клицу непријатељства партизани су пренели на устанике
у Црној Гори, Херцеговини и источној Босни, где је још увек постојало
какво
такво братство по оружију. Тако су комунисти упропастили прилику да се
национални и борбени елементи у свим српским земљама уједине.

И поред комунистичких репресалија над Дражиним устаницима-четницима,
вођене су борбе са Немцима. После тешких борби, четници су приморали
Немце
да се повуку из Чачка и околних места. Дан раније, Таковски Одред
под командом капетана Вучковића је напао немачки гарнизон у Горњем
Милановцу.
После краћег отпора, шеста чета 920. батаљона немачке војске се предала
четницима.

То је био јединствен случај у историји, дотле победоносне, Хитлерове
војске која је тих дана напредовала у Русији и успела да протера
Британце
из Либије. На другој страни, устаници опседају Ваљево и Краљево. У овим
акцијам учествују и четнички топови и тенкови отети од Немаца.
Михаиловићев Став Према Комунистима
Комунисти као борбена групација се не појављују све до немачког
напада
на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године. До овог датума они су
практично
у служби Немаца. После 22. јуна комунисит беже из градова у шуму где
оснивају
своје «одреде». Ти одреди су у суштини биле шачице младих људи без
икаквог
борбеног искуства и способног вођства. Комунистичка стратегија је била
да врбују децу из богатијих породица да би тако материјално осигурали
свој
покрет. На другој страни комунистички комесари су вршили пропаганду по
српским селима апелујући на патротизам српских сељака и стављајући у
први
план борбу против окупатаора, а скријавајући своје праве циљеве. На тај
начин они су успели да придобију мању групу млађих људи за свој покрет.
Када би им млади људи приступили комунисти се користе методама које
данас
користе верске секте: потпуна изолација од своје породице, фамилије и
пријатеља
(слањем што даље од свога краја) и константна политичка индоктринација.
Када би регруту сломили дух он би постао комунистички робот. Такве су их
онда стављали у прве редове борбе против своје браће у Равногорском
покрету.
На срећу, у почетку рата комунисти су били врло малобројни и борбено
неспремни,
тако да су играли само епизодну улогу. Када се анализирају све
комунистичке
«офанзиве» уочава се комунистичка стратегија: када би се уочило да Немци
планирају напад (углавном са мањим снагама) бежало би се главом без
обзира
у крајеве за које Немци нису били заинтерсовани. На другој страни они су
чинили све да саботирају и униште Равногорски покрет који је носи главно
бреме отпора окупатору.

Ђенералу Михаиловићу је од почетка рата били јасни комунистички
циљеви
и опасност која српству прети од овог покрета. Већ на почетку рата он је
говорио својим сардницима да је једини комунистички циљ комунистичка
револуција
која би довела до освајања власти и комунистичке диктатуре. Михаиловић
се најодлучније од самог почетка припремао за борбу против комуниста.


Немци Против Михаиловића

(крајем децембра 1941. године)
Првог децембра 1941. године, на конференцији команданата,
пуковник Михаиловић
је дао нове одреднице за борбу против Немаца и комуниста. Неколико дана
после овог састанка уследио је изненадан и силовит удар немачких снага
на Равну Гору. Операција ''Михаиловић'' је имала у циљу уништење
равногорских
одреда у зони од око 120 квадратних километара и општи напад на све
војно-четничке
снаге које су се нашле на том терену. Његови најближи сарадници, међу
којима
је био и мајор Александар Мишић, син војводе Живојина Мишића, су
заробљени
и доцније стрељани. Цела немачка офанзива на Равној Гори ипак није
постигла
запажен успех.

После немачке офанзиве на Равну гору, није се одустајало од
првобитно
прокламованих циљева о антифашистичком отпору. Зима 1941./1942. године
је била изузетно тешка за преживљавање покрета отпора. У току зиме,
Немци
су вршили сталне репресалије и терор над Дражиним четницима и српским
становништвом
које је подржавало овај покрет.

После неуспеха немачке офанзиве на Равној Гори, Михаиловић често
мења
место боравка. Због сталних немачких потера, Михаиловић је био приморан
да стално мења села и планине. Док су трајали прогони, Михаиловић је био
на слободном Дурмитору, крећући се до Калиновика, да би крајем лета
1942.
године успоставио свој штаб изнад Колашина. Доласком Михаиловића на
Сињајевину,
северни и источни делови Црне Горе постају центар у коме је Равногорски
Покрет наставио своје акције за ослобођење. Током највеће немачке акције
на Михаиловића, влада у Лондонy га је произвела, 7. децембра 1942.
године,
у чин бригадног ђенерала а месец дана касније у дивизијског ђенерала, а
затим и у чин армијског ђенерала.

На састанку немачких и италијанских генерала одржаном у Риму
почетком
јануара 1943. године, одлучено је да се разоружају четничке јединице у
делу НДХ под контролом Италијана. У фебруару Хитлер издаје меморандум у
коме тражи уништење свих четничких снага на терену које контролишу
Немци.
Он је још оценио да операција неће бити лака са обзиром на снаге које
контролише
Михаиловић. Ове наредбе доводе до операције Вајс 3 која је четницима
нанела
губитке али није успела да уништи четнички покрет.
Припреме за Искрцавање Савезника
Руководећи се информацијама из Лондона да се припрема савезничко
искрцавање
негде на Јадранској обали 1943. године, Михаиловић је почео интензивне
припреме за заузимање Далматинске обале. У јулу 1942. године Михаиловић
је донео наредбе да се заузме далматинска обала и да се народ спрема за
општи устанак. Уједно је оцењено да је главни унутрашњи непријатељ
комунистички
покрет који ће желети да преузме власт. Карајем 1942. године,
комунистичке
снаге крећу из својих упоришта ка Далмацији коју је контролисала
Динарска
четничка дивизија. Ђенерал Михиаловић је предузео мере да се
комунистички
напад спречи вршећи концентрисане нападе на партизанске територије. Овим
операцијама је командовао потпуковник Остојић. Све четничке формације из
Далмације, Лике, Северне Босне и Црне Горе су кренуле у офанзиву на
комунисте
да би се заштитило савезничко искрцавање. Комунистичке снаге се дају у
бекство. Осећајући да су у безизлазној ситуацији комунисти преговарају
са Немцима који су били забринути због развоја ситуације на терену.
Комунисти
склапају примирије са Немцима и када упитани како ће се односити према
савезницима ако се искрцају, одговарају да ће их третирати као
непријатеље.

Примирије са Немцима је комунистима дало времена да се пребаце преко
реке Неретве док су Немци предузели јаку офанзиву на Михаиловићеве
снаге.
Немачка офанзива доживљава неуспех што наводи Немце да поново уцене
Михиловићеву
главу.

На жалост, на међународној конференцијама у мају и августу 1943.
године
савезници одбацују идеју о искрцавању на Јадарнској обали. Одлучено је
да се нови фронт отвори у западној Француској, а да се на Балкану
изврши бомбардовање стратегијских циљева.
Повратак у Србију и Енглеска Издаја
После дужег одсуства, ђенерал Михаиловић се враћа у Србију са
мноштвом
нових официра који су се вратили у земљу из Египта. Српски народ
дочекује
Михаиловића и његове снаге као своје хероје и ослободиоце. По доласку у
Србију Михаиловић почиње да увиђа да је дошло до промене у енглеској
политици.
Први наговештај ове промене било је упућивање енглеске војне мисије у
комунистички
штаб у мају 1943. године. Следћи корак је био предлог да се поделе
четничке
и комунистичке сфере утицаја. По овом предлогу Михаиловићеве трупе би
могле
да оперишу само у Србији, док би комунистим припали сви западни крајеви.
Коначан корак у изједачавању комуниста и четника било је слање два
бригадна
генерала, по један у сваки штаб. У Михаиловићев штаб долази релативно
непознати
бригадни генерал Армнстронг, док комунисти добијају генерала Маклина,
Черчиловог
личног пријатеља.

Од самог доласка у Михаиловићев штаб, Армнстронг инсистира на
грандиозним
четничким акцијама против Немаца а у исто време не дозвољава преко
потребну
помоћ у оружију да се не би користило против партизана. Михаиловић је
био
огорчен на Армстронга и због пропаганде Би-Би-Сија који је четничке
акције
приписивао комунистима и у целини постаје комуностички пристрасан.
Коначно, под утицајем генерала Маклина који је био леве оријентације и
који је вршио бесумучну пропаганду у корист комуниста. Черчил одлучује
да жртвује српски народ и ђенерала Михаиловића. То се догодило у
Техерану
на састанку тројице. На Техеранској конференције на опште Стаљиново
задовљство
је одлучено да се Михаиловић одбаци као савезник и да се комунистима
упути
значајна помоћ.
У Новим Околностима


Један од значајних скупова Равногорског Покрета, у току рата, био
је
Светосавски Конгрес на коме је усвојен програм покрета о унутрашњем
уређењу
нове Југославије. Конгрес је одржан 25. до 28. јануара 1944. године.
Сматра
се да је конгрес био реакција на учестале потресе у Лондону, како у
избегличкој
влади тако и у разговорима са Черчилом и другим британским званичницима.
Ти разговри су се сводили само на једно питање: како се решити
Михаиловића
и задовољити Совјете који су већ надирали према западу. Британски
премијер
је изричито тражио да се Пурићева влада смени и да се на тај начин
Британци
и Југославија реше Михаиловића. То се коначно и десило: Пурићева влада
је распуштена 1. јуна 1944. године и за новог мандатара је именован
Др. Иван Шубашић. То је значило коначно склањање Михаиловића са
министарског
положај, а да иронија буде што већа, склоњен је главни протагониста
анткомунистичке борбе. Централни Национални Комитет, који се састао у
јулу,
осудио је састављање овакве владе, исказао јој неповерење и прогласио
да задржава слободу деловања на терену. Све ове осуде остале су без
ефекта.

У току најжешћих сукоба са партизанским снагам, Михаиловић издаје
наредбу, 1. септембра 1944. године, у којој се у први план ставља
обрачун
са комунистима јер се они ''припремају да нам донесу ново робство и
своју
крваву тиранију.'' Михаиловић је увидео да је понован продор комуниста
у Србију био вођен идејом о разарању Српства. Ово потврђују његове речи:
'' Мало им је онај милион који су са усташама побили.''

У јеку најдраматичнијих догађаја, Михаиловићевим четницима је
дошао удар са стране са које су га најмање очекивали. Удар је дошао од
суверена за кога су гинули, чије су име у песмама спомињали и на
заставама
носили. Био је то 12. септембар 1944. године. Тог преломног дана, краљ
се покорио Черечиловим захтевима, несвестан страховитих последица и по
Дражу и по војску и по себе. Када су му прочитали стенограф краљевог
говора
на Би-Би-Сију, Михаиловић је скинуо своју шајкачу са главе, тек пред
поноћ
поново ју је узео, подуже гледао у кокарду и коначно је пољубио и отишао
на починак.

Иако дубоко уздрман краљевим говором, ђенерал Михаиловић је сматрао
да '' не треба подлећи утицају једног акта који је у комплексу ратних
планова
''наших великих савезаника''.'' Његова оданост краљу и држави је
била већа од краљеве. Михаиловић је посебно инсистирао на дисциплини,
јер
''Равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ
револуција правде и слободе.''



Спашавање Савезничких Пилота 1944.


У великој ваздушној акцији савезничког ваздухопловства из
Италије, изврешена
су велика бомбардовања нафтних постројења у Румунији. На захтеве Тита и
југословенских комуниста савезници су истовремено бомбардовали циљеве и
вароши у Србији. Небо над Србијом било је прошарано траговима дима из
четворомоторних
америчких бомбардера. Мада, су они били ти који су бомбардовали српске
вароши, четници су их и даље сматрали савезницима. Део авиона био је
оборен
од немачке и румунске против ваздушне одбране. Из запаљених или
оштећених
грдосија над Србијом, искакали су савезнички ваздухопловци. Благодарећи
заузимању Дражиних четника, преко пет стотина савезничких авијатичара
избегло
је немачко заробљавање или смрт. Ово је чињено уз велике жртве међу
четницима
и народом. После краћег или дужег боравка на слободним равногорским
територијама
пилоти су враћани у матичне јединице у Италији са аеродрома Прањани код
Чачка.




Крај Рата
Петог маја Михаиловићева радио-станица, једина веза са светом,
заувек
је заћутала. На Ускрс 6.маја 1945. у 11 часова свака колона се
зауставила
где се затекла. После кратке службе прочитана је последња Михаиловићева
заповест:” Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Наша борба и наша
патња
су за права човека, Богом дана. Ми можемо у тој борби и изгинути, али је
њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у
вашу решеност да истрајете до краја, ја вам се обраћам драги моји
саборци,
својим поздравом, Христос Воскресе!”

Недељу дана касније, у стопу праћена од комунистичких трупа и
авијације
бивших савезника, на Зеленгори је нашла смрт главна маса Михаиловићевих
снага. Ван очију светске јавности, комунисти нису заробљавали од запада
напуштене равногорце. Нису ни имали потрбе за сувишним формалностима.
Најмање
9300 Михаиловићевих бораца је ликвидирано пре или после заробљавања.
Иронично,
први човек који се са оружијем у руци и герилским формацијама појавио у
борби против Немаца у пролеће 1941. године, остао је последњи и једини
у шуми 1945. године. Као што је некада први устао у протест против
немачке
окупације у Европи, тако је по завршетку рата био такође, први у
протесту
против насилне успоставе комунистичког режима у Југославији.
Суђење Ђенералу Михаиловићу
Суђење ђенералу Михаиловићу одржано је од 10-ог јуна до 15-ог
јула 1946.
године. Уз главно-оптуженог Михаиловића суђено је већој групи људи из
различитих
групација чија је једина зајеничка нит антикомунизам. То је био класичан
стаљинистички процес у коме се у напред знао исход. Ово је био коначан
обрачун комунизма са демократијом, слободом и правом човека.
Михаиловићева
порота су била три изабрана комунистичка официра док је тужилац био
комунистички
пуковник Милош Минић. Михаиловићу је наметнут изузетно брз темпо суђења
који он после дугог комунистичког мучења није могао да прати. Наводни
докази
нису били доступни одбрани. Схватајући да је његова пресуда већ донета
Михаиловић одбија понуду америчких ваздухопловаца, спашених над Србијом,
да сведоче у његову корист. И поред свих недаћа, Михаиловићев бранилац
Драгић Јоксимовић успева да побије све наводе оптужбе и покаже да су све
тачке оптужбе неосноване. Овај подвиг га је коштао живота.

И поред бриљантне одбране и непостојећих доказа, ђенерал Михаиловић
је 15-ог јула 1946. године,“у име народа”, осуђен на смрт стрељањем,
трајан
губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине.
Ђенерал Михаиловић је у току рата комунистичком маршалу Титу више пута
спасао живот. Као човек без части, Тито му није узвратио истом добротом.
Казна је извршена 17-ог јула 1946. године. Место извршења казне остаје
непзнато, претпоставља се да је то Ада Циганлија.
Унутар Равногорске Организације
По свом карактеру Равногорски покрет је био народни и у својој
целини
антифашистички. Током целог рата ђенерал Михаиловић је био главни
немачки
непријатељ на Балкану. Михаиловићева војска је била састављена из свих
слојева српског друштва. Током целог рата Михаиловићеви борци су били
више
гладни него сити. Њихово снабдевање је зависило од хране коју би им дао
народ који је и сам живео у оскудици.

Услед недостатка војничких униформи готов сви официри и војници су
били обучени у традиционално српска сељачка одела из тога периода.
Препознатљива
карактеристика Михаиловићевих бораца је била брада која је симболисала
жалост за изгубљеном слободом и отаџбином.


Неколико Речи о Михаиловићу и Његовој Породици
Ђенерал Михаиловић је био дубоко побожан човек. Молио се Богу,
постио,
причешћивао и славио крсну славу Св. Николу. Михаиловићев син Воја је
био
уз свога оца од 1941. године и остао је са њим до краја равногорског
пута.
Погинуо је 1945. године на крају босанске голготе. Михаиловићеву
супругу,
са старијим сином Бранком и кћерком Горданом, Немци су више пута
затварали,
испитивали и држали као таоце. Ђенерал Михаиловић је живео и умро у
складу
са својим начелима: са народом и уз народ до краја.
Реч на Крају
У Другом Светском Рату, ђенерал Михаиловић је био војник,
командант
и народни вођа који се супротставио највећој војничкој сили коју је до
тада упознао свет. Као што је написао Слободан Јовановић: ''Ђенерал
Михаиловић
је испунио своју дужност као син српског народа. Колико је то тачно,
види
се већ по томе што он није ушао само у историју, него и у народно
предање.

За живота он је био гоњен, клеветан, мучен и најзад уморен. Његово
тело је разнето на комаде, и он нема гроба, али он и даље живи у души
српског
народа, и ту ће живети увек докле српско име буде трајало. '' Нека му је
вечна слава и помен у Небеској Србији.

Доласком комунистичког режима на власт, у ранијој фази комунистичке
владавине, извршена је детронизација српске народне династије и кренуло
се у постепено уништавање села, духовности и сужавање српских територија
на ''ужу'' Србију.