Cvijetin Todic

Cvijetin Todic
Цвијетин Тодић, први и посљедњи четник са Озрена, командант Одреда и Корпуса, организатор контраофанзиве којом је разбијена њемачка СС "Вражија дивизија" на Краљици 1943. године , издајом је ухваћен и у "покушају бејкства" убијен у јулу 1947. године у Доњем Раковцу. О тој завршној драми говори тадашњи шеф Удбе у Добоју, мајор Раде Кантар, коме је, како је изјавио, Тодић пао у шаке, али неке чињенице о скончању ове озренске легенде требало би да још остану у фокусу оних личности које, професионално, овакве "дефинитивне" закључке и другачије читају.



"Исукани мач српства", која је објављенау част Цвијетина

Тодића у Добоју 1993. године

У Општој директиви Врховне команде потчињеним јединицама (1), коју је потписао Дража Михаиловић, о вођењу герилске борбе против режима нове Југославије, између осталог се каже:

"Општа акција против комуниста у Србији је већ почела. Према садашњој ситуацији у Југославији и свету, ми морамо наставити борбу за ослобођење народа од комунистичког терора. Добар део савезничке (амњериканске и енглеске) штампе жестоко напада Тита, што је доказ, да ће предузети све да сруше, те због тога ми морамо бити што активнији. У том циљу наређујем:


- Одмах отпочети, тј. наставити рад на буђењу националне свести у народу. Овај рад вршити углавном ноћу, одржавајући по селима или у њиховим непосредним близинама састанке и конференције са истакнутијим и виђенијим домаћинима. У сваком селу, где евентуално не постоје наши повереници, исте одмах организовати и убудуће њихов број повећати. Народу објашњавати на скуповима преко повереника да наши савезници Енглези и Американци неће дозволити да Југославија остане под крвавим терором Тита и да ће савезници све употребити да ојачају наш покрет и да га помогну. Можемо очекивати да ће савезници и евентуално својим оружаним снагама интервенисати у Југославији како су то својевремено учинили у Грчкој. Али, у сваком случају, савезничке комисије ће бити присутне за време плебисцита у нашој земљи. Тада ће гласање бити тајно, па народу објашњавати да нема ничега да се плаше, да свој глас даде тамо, где треба.

Ми морамо све издржати, пошто смо и после слома нацизма и фашизма у Европи остали под окупацијом црвеног терора. Због тога треба одмах све предузети да се комунистичке милиције и одбори придобију и да раде за нас, или у најгорем случају придобити поједине чланове ових. Убудуће не дозволити формирање нових комунистичких милиција. Муслиманима не дозволити повратак у њихова напуштена села, пошто су несигурни и што се и сада понашају према нама као и под устшама 1941. године. Где се год може, организовати за нашу ствар и хрватске и само потпуно искрене муслиманске масе. На својој територији одмах отпочети са нападима; вршити их на свим саобраћајницама (друмови, жел. пруге, телеф. линије итд.), уништавати комунистичке мање посаде, патроле, курире итд.

Према комунистичким симпатизерима бити немилосрдан, пошто су нам они нанели великог зла. Испред јачих комунистичких снага се склањати и само нападати слабије и где је само сигуран успех. По целој територији вршити крстарење и не дозволити концентрацију јачих комунистичких снага, на којој ће начелно избећи уништавање наших делова. Одмах успоставите и убудуће стално одржавајте везе са свима суседима, којима преносите ову општу директиву за рад, наглашавајући да је у Србији општа акција почела. Где су год ваше суседне јединице неактивне, акције против комуниста вршите својим јединицама и на територијама овакових јединица, како би се оне натерале на активан рад.


С вером у Бога, за Краља и Отаџбину!

"Чика Ђока"

Директива је писана мјесец дана послије пробоја из средње Босне преко Зеленгоре, 12. маја 1945, када је Дража прешао у Србију, док је Озренски четнички корпус, под командом Цвијетина Тодића пред крај априла 1945. године форсирао ријеку Босну код Завидовића и по групама покуашавао да се пребаци на Озрен. Детаље пута Озренског корпуса од познатог договора у Подновљу, кога је организовала Врховна комнада, "шта даље чинити и куда поћи", борбе око Завидовића описао је детаљно Миленко Максимовић у књизи "Синови Озрена". Како је вршено форсирање, посебно су значајни неки детаљи:



"Пратили смо будно са обале пребацивање Штаба Корпуса, који се завршио успјешно. У међувремену на обали ријеке Босне окупило се доста бораца из других батаљона, као и један број Требаваца, међу којима и командант Прве требавске бригаде Милош Ботић. Двојица наших људи препливавају Босну и тамо наиђу на нашег борца Неђу Јовића из Бочиње, који им је обезбједио један чамац, којим смо наставикли пребацивање људства на другу обалу ријеке Босне. У првој групи пошао је командант 5. батаљона Симо Јеремић, са десетак бораца, у другој групи командант 3. батаљона Душан Станојевић, са једном десетином. Ја сам планирао да идем у четвртој групи, али, нажалост, послије треће групе нико се више није могао пренацити, јер су наишли партизани и прекинули даље форсирање ријеке. Овдје, уз обалу ријеке, остало нас је око двјесто бораца." (2)

Тако је на пут неизвјесности Корпус са Озрена преко Требаве, средње Босне кренуо преполовљен, да би код Завидовића доста пало или заробљено наших бораца. Ипак, на Озрен Цвијетин Тодић дошао је са овећом групом бораца. Према подацима којима је у том периоду располагала Озна у Маглају и Добоју, послије ослобођења земље, на Озрену се налазило од маја 1945. до јула 1947. године 65 четника и жандарма под командом Цвијетина Тодића. (3) Већ први подаци до којих се долазило говорили су да се четници на Озрену и Требави крећу у мањим групама и по селима: Стријежевица, Придјел, Липац, Брезици, Пакленица, Брусница, Текућица, Трбук, Костајница, упадајући чак повремено и у села лукавичке и грачаничке општине и да су повезани са групама требавских четника.

Да би интензивно пратили кретање и акције четничких група на Озрену, органи безбједности поставили су у Стријежевици јачу посаду састављену од кнојеваца и милиције. У својој активности озренске четничке групе имале су широку мрежу сарадника, који су их обавјештавали о мјерама које су по селима предузимане око формирања нових органа власти и друштвено-политичких организација, интензивно их помагали у снабдјевању храном, одјећом и обућом, копали им земунице и склоништа по шумама и припремали их за даље акције. У току вишемјесечне активности на Озрену долазило је до честих сукоба између органа безбједности, кнојеваца, помоћне милиције са Тодићевим четницима. Најпознатији су на Липцу, Придјелу, Бољанићу, Доњем Раковцу, Пакленици, Стријежевици итд. Због интензивне потјере број група се смањивао, тако да је до средине 1947. године остао посљедњи четник - сам Цвијетин Тодић, који је избјегао неколико критичних ситуација, рањаван, да би на крају и он био издан и ликвидиран.


О томе како је издан и убијен командант Цвијетин Тодић, у току припрема другог издања хронике НОБ-а "Немирни осињак", да би се објелоданила права истина (јер је било више верзија), аутор овог текста и поменуте књиге, (4) крајем 1985. обратио се Ради Кантару, бившем руководиоцу Окружне Удбе у Добоју из тог периода (5) једном од главних руководилаца велике акције око хватања и ликвидирања Цвијетина Тодића. Кантар се одазвао мојој молби и, у писму од 17. јануара 1986. године из Бањалуке, каже:

"Ово су први писани аутентични материјали око хватања Цвијетина Тодића. Теби сам их послао, зато што си ми се лично обратио, други их нико не посједује."

У вези са издајом и хватањем Цвијетина Тодића у свом опширном писму Кантар пише:

"У селу Стријежевици постојао је један јатак, кога су органи безбједности врло често хапсили, али од тога нису имали велике користи. Напротив, више им се исплатило када је био на слободи. Како су га често хапсили, тако су га често и пуштали на слободу. Тај јатак био је брбљив и у себи је имао и могао мало што да задржи. Иако је такав био, Цвијетин је имао велико повјерење у њега. Тако се послије погибије Голуба дошло до података да је Цвијетина овај јатак одвео некуда. Концем јуна 1947. године (можда 30. јуна) група официра Удбе, са једним водом Кноја у селу Стријежевици у кући тога јатака скоро читав дан и ноћ су га саслушавали и испитивали, да им каже гдје га је одвео. Тодић је тада био рањен у руку испод лакта. Тек сјутрадан - 1. јула, јатак је признао да су он и његов брат Цвијетина одвели у село Раковац и пристао да води ову групу официра Удбе и вод Кноја до куће у којој је оставио Тодића.

Како је био дан, то се ова група бније смјела упутити у село јер, постојала је бојазан да је неко не примјети и да јави Тодићу, већ су чекали сљедећу ноћ. Идући тако скоро читаву ноћ, група је пред зору 2. јула, дошла у село Раковац. Два брата јатаци застали су у једној долини, кроз коју протиче поточић и рекли нам сада требамо да кренемо уз брдо. У том предаху један од официра Удбе рекао је руководиоцу групе мајору Удбе да доље, даље 300 метара, у потоку постоји једна кућа на самом и да је код те куће Цвијетин Тодић виђен по дану прије три мјесеца. Руководилац групе одредио је овог официра са седам војника да пође код куће и да је блокира јер у тој ситуацији морао се сваки па и најмањи податак искористити, а он је са јатацима и осталом восјком кренуо уз брдо, до првих кућа.

Већ се назирала зора, када је јатак (млађи брат) рекао до које је куће довео Цвијетина, показујући врата куће на која је ушао. Брзо су се распоредили у највећој тајности око ове и других кућа, као и господарских зграда, којих је било на овом брду. Међутим, брзо се видјело да код ових кућа нема живе душе. Убрзо иза тога, поред тих кућа наишао је један сељак, који је задржан и упитан, ко станује у овим кућама. Сељак је одговорио, да су се домаћини ових кућа прије два мјесеца отселили као колонисти у Војводину. Тада је настала једна мучна ситуација. Браћа јатаци тврде да су Тодића довдје довели, а куће напуштене; значи, јатаци су нас преварили и одвели га на неко друго мјесто, али гдје?

У таквој ситуацији и размишљању стиже курир од оне групе, која је отишла код куће у потоку, те пренесе поруку да мајор Удбе дође доље, јер има нешто сумњиво. Овај одмах крену са куририма доље у поток и поведе са собом она два брата - јатака, а осталима нареди да сваки држи будно свој дио положаја око тих зграда, јер није искључено да нема ту негдје ископану базу или слично. Идући према потоку, мајор Удбе посебно је размишљао о јатаку, на кога ће доље наићи и шта би то могло бити сумњиво. Официр Удбе упознао је мајора да их је, када су прилазили кући, опазило псето и брзо блокирајући кућу (иако је била још ноћ) један је војник примијетио жену-домаћина како бјежи из куће према потоку. Кад су је ухватили ни она ни домаћин нису хтјели ништа да проговоре. Руководилац групе обратио се са неколико уобичајених ријечи домаћину да каже све што зна, да је то једино и најбоље и за њега и за породицу.Тада су неочекивано на сцену ступила она два брата јатака. Клекнувши пред домаћина, склопивши руке пред њим, отпочели су га сваки на свој начин молити и убјеђивати: "Реци, куме, молим те, реци, куме Остоја, ако Бога знаш, реци, ево, овај друг", показујући руком на мајора Удбе, "он је овдје најстарији и што ти он каже, тако ће ти бити, реци". Посматрајући домаћина, видјело се да у њему настаје превирање. Почео се нагло знојити и мијењати боју лица, али су пустили јатака да они доврше своје. У једном моменту сељак-домаћин затражио је цигарету. Кад је запалио, као по команди, запалили су и сви остали, и тада је сељак-домаћин рекао: "Он је у вашим рукама". Питали смо га, како и гдје је. Мислећи да је ту негдје у дворишту, на штали, у сијену или негдје у земуници. "У шуми! Само се бојим да вас је примијетио горе на брду код оних кућа", рекао је.

"Ја сам већ требао бити код њега, да му донесем нешто за јести и да га обријем", рекао је сељак-домаћин, говорећи о Тодићу. "Кад си већ требао бити код њега, да не губимо вријеме", каже мајор Удбе сељаку, "ти у торбу стави то што си мислио да му понесеш, а ми ћемо кренути с тобом да га ухватимо жива. И кренули смо 4 нас официра (3 официра Удбе и официр Кноја). Успут им је сељак рекао да се Цвијетин Тодић налази у шуми, у једном свињцу, гдје су сељаци по ноћи затварали свиње кад их жире у јесен. Од оружја да има код себе три бомбе, два пиштоља и један шмајсер. Официри су рекли сељаку да ће он ићи испред њих и кад он буде одријешио торбу, официри ће се привлачити из два правца уз брдо и нека Цвијетина окрене леђима из оног правца откуд буду долазили официри.

Кад су прилазили коси на којој је био Тодић, морали су се изути (осим сељака), јер су ишли једним потоком, који је био пресушио и чуло се ударање ципела о камење. И тако - идући према свињцу, сељак је ишао испред официра и у једном моменту обје групе (по двојица), и ова која је ишла лијево и она десно изгубиле су из вида сељака и помислили да ће их преварити и побјећи. Идући још мало напријед група која је ишла десно прва је примијетила сељака како дријеши торбу испред Цвијетина, па су убрзали привлачење. Сељак је гледао у Тодића, али и у официре у исти мах, кад су сви скочили према Тодићу, сељак је свој гуњ, кога је био пребацио преко рамена, бацио Цвијетину на главу и гурнуо га низ страну, ближе официрима, који су Тодића ухватили за руке и одвојили га од оружја. У исти мах стигла је и група, која је ишла лијево

Сељак је након тога враћен кући, она два брата јатака пуштена су кућама, а ови из Удбе наставили су саслушање Цвијетина Тодића. Он није био расположен да са официрима води озбиљији разговор, али је ипак рекао да има извјесну количину златника у енглеским фунтама које му је дао Дража Михаиловић. Те златнике имао је скривене под жилама једне веће букве, у једној малој платненој кеси, далеко од мјеста гдје је ухваћен око 2 километра. Када је нашао те златнике, рекао нам је да има још један број златника у коријену неког храста и тражећи те златнике покушао је бјежати кроз шуму, при чему су га рафали из машинки двојице официра дохватили. Вјероватно да није ни имао ове друге златнике, него их је измислио, не би ли му бјекство успјело. Било је то 2. јула 1947. године, на мјесту званом Кратка Коса, испод Ниверице, а изнад Глувћевића бране у Доњем Раковцу. Тако тврди у свом писму Раде Кантар. На крају наводи да с тим побија неке тврдње појединаца, који су учествовали у потјери на Озрену за четницима, као и то да су учествовали у хватању (командант Кнојевске јединице Илија Балабан) гдје каже: "Ја тврдим, као и Јешо, да Тодић никада никоме није рекао да је био заведен, нити би он то рекао, нити је Илија Балабан учествовао у његовом хватању). На крају пише да је план око хватања Тодића био да се жив ухвати и пребаци у Окружни затвор у Тузли и тамо преда органима исљеђивања и суду, али пошто је покушао бјекство, ликвидиран је.Свака, па и ова прича има своју истину. Не претендујемо да је и она увјерљиво тачна, али иапк из ње је видљиво да су отклоњене неке битне дилеме о томе ко је руководио акцијом (из овога се види да је Кантар, а не Билић), мјесто и начин извођења акције. Упитно је да ли је Тодић ипак покушао бјекство, како се тврди, испред наоружаних лица и тада покошен рафалима; једном се говори да су га убили војници, другом официри. И на крају, остала је вјечна непознаница - за Тодићев гроб никад се није сазнало гдје је сахрањен. О његовој величини, лику и заслугама, поред осталог и за разбијање велике њемачке офанзиве на Озрену 1943. године подигнут му је код цркве у Стријежевици импозантни споменик, а на мјесту гдје је свирепо погубљен, како тврде мјештани, неколицина његових сабораца сваке године на тај дан окупља се и евоцира успомене на његов лик и све оне заслуге које му припадају, јер, како кажу, истина је једна, она се не да лакирати.