Dragoljub Draza Mihajlovic

Dragoljub Draza Mihajlovic
Ne znam šta će reći ravnogorci, a i drugi poštovaoci lika i dela Dragoljuba Draže Mihailovića kada pročitaju da je ovaj oficir, kao pripadnik kraljevske garde u činu poručnika, završio u zatvoru zato što je tokom proslave Nove 1920. godine, u beogradskoj kafani "Sloboda", oružjem branio pravo poručnika Stevana Bohunickog da peva boljševičke pesme. Ne znam šta će na ovo reći i pripadnici protivravnogorskog tabora, partizani i drugi, jer im je i ovakav Mihailovićev "boljševizam" svakako nespojiv sa predstavom o njegovom radikalnom antikomunizmu. U tom davnom događaju čulo se i nekoliko vatrenih "crvenih" parola, neprikladnih za dvojicu gardijskih oficira Kraljevine Jugoslavije. Posle zatvora, Mihailović i Bohunicki su izbačeni iz Kraljeve garde, a Draža je vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplju, gde je do dolaska u gardu, u jesen 1919. godine, bio najbolji oficir. Ne znam šta će reći ravnogorci, baš kao što to ne znam za partizane, kada se suoče sa mišljenjem jugoslovenskog premijera Milana Stojadinovića koji je ovako opisao vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije u Bugarskoj (tamo na službi od 28. maja 1935) Dragoslava Mihailovića: "On se kao jugoslovenski vojni ataše, u Sofiji, najviše družio sa ,zvenarima’ i drugim protivnicima kralja Borisa. A od stranih diplomata najradije je išao u sovjetsko poslanstvo i rado pričao o tim posetama, posle kojih bi se, po svršenom oficijelnom delu, uvek našli jedan uz drugog vojni izaslanici slovenskih zemalja, računajući u ove i sovjetsku Rusiju". Sovjetska Rusija i Kraljevina Jugoslavija tada nisu imale diplomatske odnose, oni će biti uspostavljeni u junu 1940. godine. Jugoslovenski poslanik postao je dr Milan Gavrilović, a vojni ataše pukovnik Žarko Popović. Do tada šef Obaveštajnog biroa vojske Kraljevine Jugoslavije, Popović je bio više nego blizak sa Dražom - bili su pobratimi. Još jedna činjenica može da izazove nedoumice na sceni podeljenoj na ravnogorce i partizane, činjenica o kojoj je ovom autoru svedočio dr Viktor Starkov, istoričar iz Sankt Peterburga. Kao mladi istoričar on je u vreme "perestrojke" postao član komisije oformljene da istraži i otkloni "bele mrlje" u sovjetskoj istoriji. Otuda je dr Starkov imao uvid i u sijaset supertajnih dokumenata iz sovjetskih arhiva. Zahvaljujući tome pronašao je i arhivsku potvrdu nekih naslućivanja da je Draža Mihailović bio neposredno vezan za sovjetsku vojnu obaveštajnu službu i to od 1935. godine, kada je postao vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Sofiji. Prema tim dokumentima, pripadao je razgranatoj balkanskoj mreži kojom je iz Sofije rukovodio tamošnji sovjetski vojni ataše, general Vasilij Timofejevič Suhorukov, koji je pre toga delovao kao sovjetski obaveštajac u Kini i Litvaniji. U globalnim Staljinovim kalkulacijama, mreža generala Suhorukova bila je 1937. godine rasturena a njeni glavni rezidenti likvidirani. Pripadnici sovjetske vojne obaveštajne službe GRU ponovo su stupili u vezu sa Dražom Mihailovićem 1940. godine. Do Staljina je, govore istraživanja dr Starkova, dopro glas da grupa jugoslovenskih oficira sprema vojni puč, za šta su tražili finansijsku podršku. Sovjetski obaveštajac došao je u Beograd s velikim parama (navodno oko pola miliona dolara), ali taj novac nije stigao u ruke ovdašnje oficirske grupe. U prethodnom kontaktu sa Dražom Mihailovićem, proveravajući dobijene informacije, moskovski operativac je obavešten da se ne radi ni o kakvim pučistima, već o grupi lakomislenih oficira, koji su dokonali da se na lak način dokopaju novca, makar preko Moskve. Posle Mihailovićevih informacija pare su vraćene odakle su i stigle. Obaveštajac koji ih je teglio do Beograda, kao svedok jedne važne tajne operacije, oteran je ubrzo po povratku u Moskvu na robiju. Interesantno je ono što je o puču pripremanom 1940. godine, na saslušanju u Ozni izjavio Draža Mihailović.



Po njegovom iskazu, puč je razmatran u Vrhovnoj vojnoj inspekciji, a glavni akteri bili su general Bora Mirković, načelnik obaveštajnog odeljenja pukovnik Žarko Popović i sam Draža Mihailović. Mogućnost puča je raspravljana, prema Dražinom iskazu, pod izgovorom organizovanja zemlje za odbranu. Događalo se to, očigledno, u vreme pregovora o uspostavljanju diplomatskih odnosa između SSSR i Kraljevine Jugoslavije. Kada se to dogodilo, pukovnik Popović je otišao u Moskvu. Šef sovjetske obaveštajne rezidenture u Beogradu bio je vojni ataše, general-major A. G. Samohin (Sofokle). I on i njegov zamenik V. Z. Lebedev (Blok) imali su odlične veze sa jugoslovenskim Generalštabom. U trouglu Moskva - Kraljevska vlada u Londonu - Draža, tokom Drugog svetskog rata, dešavale su se mnoge interesantne stvari koje su do danas ostale nerasvetljene kako u našoj, tako i u inostranoj istoriografiji.



Zla kob podela i nesloga



Kao i tolika druga pitanja iz istoriografskog bloka partizansko-četničkih relacija, i pomenuta, gotovo sasvim nepoznata strana lika i dela Draže Mihailovića (njegove veze sa Staljinovom Rusijom) i dalje čeka razložno osvetljavanje. Domaće "bele mrlje" plod su ideološke i političke presije, carovanja istraživačke dogme ali i neodgovornosti. Istoriografske teme se i dalje raspravljaju pod dnevno - političkim skutima, činjenice prenebregavaju sve do njihovog potpunog ignorisanja. Jednako je neprihvatljivo svesno, iskrivljeno tumačenje tih činjenica, naročito kada izrasta iz isključivosti, rođenih u šančevima emotivne zaslepljenosti i iracionalnosti. Isti razlozi i ona odavno rasvetljena i raščišćena pitanja uvek iznova vraćaju na javnu polemičku scenu, da bi tom polemikom dominirale jeftine ideološke i političke parole i mitološke predstave odvojene od činjenica kao nebo od zemlje. Zato se čak i danas, 57 godina od kraja Drugog svetskog rata 1945. godine, kada građane neuporedivo više peku neke druge teme i problemi, nameće potreba racionalne, naučno zasnovane i odgovorne debate o nerasvetljenim pitanjima iz partizansko-četničkog istorijskog kompleksa. Makar da jedno po jedno važno pitanje te velike debate, koja traje punih šest decenija, bude stavljeno ad akta, bar kada je o nauci reč, što će svakako dati i kvalitetne učinke na političkoj sceni. Javnost bi tada svakako bila uskraćena i za onu vrstu reakcija ravnogoraca u Čačku zbog feljtona Vladimira Velebita koji upravo objavljuje "Politika", kao i za nedoumice izazvane projektom "Ravnogorske čitanke" s kojim je trebalo, ali se nije i dogodilo, da RTS načini produktivan prodor u raspravljanju tih važnih, ali, ipak, tek istoriografskih tema. Isključivost je slepa za argumente, a uzroci te isključivosti vuku koren iz mnogih izvora. Ovih dana, dok je sporenje na ravnogorsko-partizanske teme ponovo razbuktano, o tim korenovima našem dopisniku iz Valjeva Jovanu Stojiću govorio je i protođakon Ljubomir Ranković, glavni i odgovorni urednik "Glasa crkve" u Valjevu.



Zla kob srpskih podela i nesloga nikada se toliko nije uočavala kao u pitanju četništva i Ravnogorskog pokreta, kako u vreme Drugog svetskog rata, tako i danas, tvrdi protođakon Ljubomir Ranković, glavni i odgovorni urednik "Glasa crkve", u izjavi datoj kolegi Jovanu Stojiću, dopisniku iz Valjeva. Svojevremeno, neki Rankovićevi potezi podigli su buru, jer je on prvi izdao kasetu sa četničkim pesmama, a dao je i ideju da se na Ravnoj gori gradi spomen-hram, crkva zadušnica, čijom je izgradnjom i rukovodio. Korene srpskih podela protođakon Ranković vidi u dubokoj prošlosti, još u predkosovskom periodu, kada je vlastela željna vlasti i časti, na komade razdrobila Dušanovo carstvo. Taj ukleti sindrom podele traje i pod Otomanskom imperijom, u doba Karađorđevog ustanka i vladavine kneza Miloša, a biće karakterističan i za prva iskustva višestranačja krajem XIX veka. Ponovo razbuktavanje netrpeljivosti i podela najtragičnije će se odraziti u ratnom periodu 1941-1945. godine.



- U raskomadanoj zemlji, u krajnje neregularnim uslovima, bratske podele i mržnje dostigle su vrhunac.U nekoliko gradova Srbije, nemačka okupaciona komanda je upućivala javne proglase, pozivajući građane da prestanu sa denunciranjem svojih komšija i bližnjih, jer je optužbi bilo toliko da su odgovarajuće kancelarije nemačkih komandi bile bukvalno zatrpane prijavama, podseća protođakon Ranković. Glavni urednik "Glasa crkve" vidi Dražu Mihailovića kao tragičnog junaka srpskog otpora Nemcima, napuštenog od svih, bez državnog aparata, bez vlade i kralja. -Pokušao je kao Sizif-navodi Ranković-da usnopi rasute narodne energije u otporu prema fašizmu i čekao pogodan trenutak za odlučujuću ofanzivu protiv Nemaca. Lokalne kabadahije su, međutim, vodile svoju politiku. Prigrabivši komad teritorije, komad vojne i narodne vlasti, oni su izigravali Cezare i sultane na svom prostoru.



Tako razjedinjeni pokret nije uspevao da artikuliše svoje ideje i da ih uspešno predstavi saveznicima, što se završilo slomom Ravnogorskog pokreta i izdajom njegovog vođe. -Kao i u Dražino vreme, tako i danas - dodaje protođakon Ljubomir Ranković- koliko četnika, toliko i četničkih organizacija i pokreta. Svako ima svoju istinu i tvrdi da je baš on autentični naslednik i nosilac ravnogorske ideje. Uveren sam da se Čiča okreće u grobu. I zaista, samo ove godine su registrovana tri ravnogorska pokreta (Ravnogorski pokret "Čiča Draža", Ravnogorski pokret Draža Mihailović i Izvorni ravnogorski pokret). Ranije je na političku scenu stupio Ravnogorski pokret slobode, a o političkim strankama koje su nosile zastavu ravnogorstva (SČP, SPO, SRS itd.) da se i ne govori. Nešto slično može se reći i za udruženja. Jedno od njih, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945. iz Beograda, u obraćanju redakciji "Politike" s potpisom dr Slavoljuba Pavlovića, zalaže se za ispravljanje "istorijske nepravde stare više od pola veka", jer je istorija pisana po "pravu pobednika" i neophodna je njena revizija. Udruženje tvrdi da četnički pokret nije ni postojao, već jedino Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO), da to nije bio nacionalistički, već nacionalni pokret otpora. Naziv "četnički pokret", tvrde, lansirali su komunisti. Članovi ovog udruženja ukazuju da je posle sastanka Ruzvelta, Staljina i Čerčila u Teheranu novembra 1943. godine, Jugoslavija bila prepuštena kao interesna zona Sovjetima. Posle toga se situacija drastično menja na štetu JVuO. Zapadni saveznici napustili su Dražu, povodeći se za lažnim izveštajima svojih obaveštajaca (inače, sovjetskih agenata) iz britanskog centra SOE u Kairu.



Narod jedno -dokumenti drugo Odnos Srpskog kulturnog kluba i Ravnogorskog pokreta Udruženje JVuO iznosi jednu interesantnu hipotezu - i da nije bilo partizana, NOB i Tita, da je Mihailović uništio nemačku oružanu silu u Jugoslaviji, zbog podele sfere interesa među velikima, došli bi Rusi i uspostavili komunističku vlast u Jugoslaviji, kao u Poljskoj i drugim državama Istočne Evrope. Naš dopisnik iz Gornjeg Milanovca Boško Lomović izveštava da je tamošnji Ravnogorski pokret nadstranačka organizacija. Milan Ilić, član Glavnog odbora navodi da u Srbiji deluje 12 organizacija koje uz naziv Ravnogorsku pokret imaju još neki dodatak, a da je samo njihov pokret "izvorni", sa 18 opštinskih odbora i 5.554 člana.



-Mi smo, inače, i oružana formacija, spremna da se, u slučaju napada, odmah okupi pod oružjem, izjavio je Ilić, ne precizirajući o kom je i kakvom mogućem napadu reč i sa koje strane bi taj napad došao. Vladeta Alimpijević, član kragujevačkog Opštinskog odbora, tvrdi da je upravo Ravnogorski pokret najagilnije učestvovao u smeni Slobodana Miloševića i da su "presudno pomagali liderima opozicije da dođu do funkcija u novoj vlasti, a kad su zaseli u fotelje, zaboravili su sve". Pripadnici Ravnogorskog pokreta najkivniji su, obaveštava nas kolega Lomović, na Vuka Draškovića, jer je SPO, po tvrđenju Milana Ilića, "Ravnu Goru upotrebio na nedostojan način", izabravši za "dan svog mitingovanja 13. maj, najsramniji datum u istoriji Srba posle Kosovskog boja. To je dan velikog stradanja četnika u Bosni, ali i dan komunističke Udbe".



Zato Ravnogorski pokret uspomenu na Dražu obeležava 8. maja, jer je on na taj dan, posle kongresa u selu Ba (25-28. januara 1944) ponovo došao na Ravnu Goru. Da svako sebe smatra autentičnim nastavljačem ravnogorske ideje potvrđuje i dr Milan Popović, predsednik Okružnog odbora SPO za Valjevo. Našem dopisniku Jovanu Stojiću dr Popović je izjavio da je "SPO u svom programu zastupao autentičnu ideju i stavove Ravnogorskog pokreta" i da "niko" nije toliko doprineo, kao SPO, da ideja Ravnogorskog pokreta "danas postane stvarnost Srbije i istina koja postaje ukorenjena i u dolazećim mladim naraštajima". Vlada Radosavljević, potpredsednik Ravnogorskog pokreta slobode iz Valjeva ukazuje da ova organizacija hoće da bude "savremen demokratski pokret evropske orijentacije, deo evropske demokratske liberalne porodice". Registrovana je tek posle 5. oktobra. Po rečima Radosavljevića, već je osnovano 30 opštinskih odbora sa 15.000 članova, a najmasovniji su odbori u Čačku i Valjevu. Ovom pokretu nije cilj borba za vlast, već usmeravanje svih snaga na duhovni, socijalni, ekonomski, moralni i kulturni preporod Srbije, uz borbu protiv izazova leve ili desne diktature, a za društvo mira, saradnje i ravnopravnosti među narodima. Zaista se pomalo teško snaći u ovom rasporedu organizacija, nastavljača ravnogorske ideje i tradicije. Zato valja još jednom navesti reči protođakona Ljubomira Rankovića koji izražava uverenje da će sve lažno i veštačko nestati, kao i nadu da će neka nova ličnost ili nova generacija "velike ideje četništva i ravnogorstva, na pravi način predstaviti našem rodu i postati nadahnuće istinskim rodoljubima". -Tada se neće događati inkvizitorsko spaljivanje "Politike" i ostalih listova u Čačku, niti drugi ispadi širom Srbije. Četnička ideja tada će biti drugačije tretirana i u našim medijima, što će doprineti da se izbegne svaki antagonizam, uveren je glavni i odgovorni urednik "Glasa crkve", protođakon Ljubomir Ranković. Istorija je, nema sumnje, ostavila dovoljno dokumentacije, na osnovu koje se može zaključivati šta je četništvo a šta ravnogorstvo i kakve su ideje stajale u osnovi tih vojnih, odnosno vojno-političkih formacija, nastalih u različitim istorijskim uslovima i vremenima. Duboki koreni tradicije četništva sežu do hajdučkih i uskočkih vremena pod otomanskom imperijom, do mnogih buna i ustanaka. Ravnogorstvo s kojim se već decenijama izjednačava pokret Draže Mihailovića, rođeno je u periodu 1941-1945. godine. Ime je nastalo po Ravnoj Gori, na koju je 11. maja 1941. stigao Draža sa grupom od 11 oficira. Pripravan na vođenje gerilskog rata, on se svakako oslonio na tradiciju četništva, jer je u leto 1941. izdao Uput za izvršenje zadataka četničkih odreda Jugoslovenske vojske. Kasnije su ti odredi preimenovani u Vojno-četničke odrede. Sama organizacija nije bila zasnovana na predratnom Četničkom udruženju ili Udruženju starih četnika (delovali na prostoru Makedonije i Kosova i Metohije početkom minulog veka, kao i u Prvom svetskom ratu u Srbiji).



Zatamnjena polja prošlosti



Draža Mihailović nije imao nikakav nacionalni i politički program



Dražina organizacija nije izrasla ni iz Četničke (Jurišne) komande Jugoslovenske vojske, koja je stvorena 1940. godine, već je, u vojnom pogledu po svemu sudeći, kombinovani izraz varijanti vođenja gerilskog rata, razmatranih u vrhu Jugoslovenske vojske do 6. aprila 1941. godine. Tek posle sloma partizansko-četničke saradnje, Draža Mihailović je 15. novembra 1945. preimenovao svoje snage u Jugoslovensku vojsku u otadžbini, što će kao službeno ime ostati do kraja rata. Na ovo ukazuju i priređivači izabranih ratnih spisa Draže Mihailovića, objavljenih u dva toma, Milan Vesović, Kosta Novaković i Bojan B. Dimitrijević. U narodu je, podseća ovaj tim istoričara, ostao odomaćen naziv četnici, a naziv Jugoslovenska vojska u otadžbini je ostao samo u zvaničnoj upotrebi, "kao tanka nit kontinuiteta sa vojskom Kraljevine Jugoslavije". U iole ozbiljnijem istraživanju ne može se zaobići ni važna činjenica da se od kraja 1944. godine u Vrhovnoj četničkoj komandi uvrežio naziv Srpska armija JVuO. Dokumenti svedoče da je ona, po svom sastavu, viđena kao čisto pravoslavna, dok bi Hrvatska armija JVuO i Slovenačka armija JVuO trebalo da budu čisto katoličke vojne formacije. Na inicijativu dvojice potpredsednika predratnog Srpskog kulturnog kluba, Mladena Žujovića i Dragiše Vasića, krajem avgusta 1941. godine stvoren je i Centralni nacionalni komitet kao političko krilo Dražinih Četničko-vojnih odreda, ali je ovo telo tokom dve naredne godine, upravljajući političko-propagandnim poslovima, delovalo samo preko svog Izvršnog odbora. Njegovi članovi bili su Dragiša Vasić ("Čiča broj 2"), Stevan Moljević i Mladen Žujović. Uprkos tome što je Mihailović svoju organizaciju posmatrao kao čisto vojnu organizaciju, iznad stranačkih uticaja, politička dimenzija toga pokreta i njegova ideološka orijentacija uveliko su odredili i njegovu vojničku srž. Tako su formirane i koordinate delovanja Ravnogorskog pokreta ne samo na jugoslovenskom ratištu, već i u relacijama toga pokreta prema Kraljevskoj vladi i prema saveznicima udruženim u Antihitlerovsku koaliciju. Kada se sredinom osamdesetih godina minulog veka pojavila knjiga dr Branka Petranovića "Revolucija i kontrarevolucija" dignuta je prava uzbuna. Jedan od najvećih autoriteta jugoslovenske istoriografije ustvrdio je u svojoj dokumentovanoj istraživačkoj sintezi da su i četnici Draže Mihailovića pripadali antifašističkom bloku otpora tokom Drugog svetskog rata. Još veća žestina krasila je polemike otvorene objavljivanjem knjige dr Veselina Đuretića "Saveznici i jugoslovenska ratna drama". U njoj je autor ovdašnje ratište i njegove subjekte osvetlio iz ugla "nacionalnih i ideoloških izazova".



Jedan od glavnih zaključaka (ili polazišta) ove studije jeste da je Draža Mihailović bio vođen nacionalnim realizmom, te da je u njegovoj vojnopolitičkoj organizaciji taj realizam našao izraza. Nasuprot tome, pozicija revolucionarno ideološkog realizma (partizani, komunisti) nije imala u sebi ničeg nacionalnog. Njeni nosioci su svoj odnos prema stvarnosti gradili na bazi revolucionarnih planova o budućnosti. Moglo bi se reći da nastavljači ideje ravnogorstva, bez obzira koliko ih danas ima u različitim formama organizovanja, pa i s raznolikim opredeljenjima, uglavnom slede ovakvo viđenje pokreta Draže Mihailovića. Ma koliko vođa toga pokreta hteo da u njemu vidi jedino vojnu organizaciju, nema sumnje da je prepoznavao i njegovu ideološku i političku dimenziju. Naročito je to od značaja danas, kada se govori o nastavljanju "svetlih tradicija ravnogorskog pokreta", kao "inspiraciji za budućnost". Ideološki i politički temelji delovanja ovoga pokreta suštinski su formulisani pre njegovog postanka. Učinjeno je to u Srpskom kulturnom klubu (SKK), čiji su vodeći pripadnici bili jedini aktivni delatnici u Nacionalnom komitetu oslobođenja pri Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Mi ćemo se, naravno, ovde pozabaviti samo jednom od tih vertikala koje će ideološki i politički spojiti SKK i Ravnogorski pokret. Prva celovita studija o SKK pojavila se tek pre tri godine, u okviru trotomnog voluminoznog rada dr Mihaila Stanišića (knjige "Ekspanzionizam Hrvata i rastrojstvo Srba", "Slom, genocid, odmazda" i "Projekti Velika Srbija"). Srpski kulturni klub, za čijeg je predsednika izabran profesor Slobodan Jovanović, počeo je da deluje 1939. godine, posle potpisivanja sporazuma Cvetković-Maček i ustanovljenja Banovine Hrvatske. Okupio je vrlo šaroliku grupu intelektualaca, od republikanaca Vojislava Vujanca i Mladena Žujovića, preko Dragiše Vasića, do banjalučkog advokata Stevana Moljevića. Sve ih je vezivala ideja državnog preuređenja i uverenje da su Srbi najveći gubitnici u Kraljevini Jugoslaviji, zbog čega treba da formulišu projekat osnivanja sopstvene jedinice u takvoj državi. Vodeći ideolog SKK, po opštem mišljenju, bio je Dragiša Vasić, književnik i advokat, dopisni član Srpske kraljevske akademije, rezervni major i glavni urednik lista SKK. Programska lozinka pokreta bila je "Jako srpstvo, jaka Jugoslavija", čemu je trebalo da doprinese srpski narodni preporod. Ako se Jugoslavija bude preuredila na federativnoj osnovi - pisao je Vasić u prvom broju ovog lista - neophodno je stvaranje zasebne srpske oblasti" i to pod devizom "Srbi na okup". Produbljivanje ove linije obezbediće Vasiću da postane, po dr Stanišiću, "korifej ideologije velikosrpstva, došavši za glavnog političkog savetnika četničkom vođi D. Mihailoviću". U okviru SKK, Đoka Perin, upravnik Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga u Sarajevu, izložio je 1939. godine i prvi, u 300 primeraka štampan, "memorandum" u kome se zalaže za raseljavanje manjina u Jugoslaviji, radi uspostavljanja srpske majorizacije i homogenizacije. U kom je smeru brzo evoluirala ova ideja, pokazuje "Srpski borac", novo glasilo SKK. U broju od 26. aprila 1940. godine, imperativno se zahteva da se iz buduće Srbije iseli sve nesrpsko stanovništvo.Ubrzo je buknuo rat, a Perinove ideje o preseljavanju "nepouzdanih" nacionalnih manjina postaće i jedan od programskih oslonaca vojnih - četnika, odnosno ravnogoraca. Možda to treba dovesti u vezu i sa činjenicom da su glasila SKK bila favorizovana u Jugoslovenskoj vojsci, a njihovo pisanje pomno je pratio i sam Draža Mihailović.



Demonstracija neznanja



Iznošenje stvarne istine o "Prvom gerilcu" Evrope Rezultate akcije Srpskog kulturnog kluba (SKK) da se stvori pokret "Srbi na okup", pokrenute u jesen 1939. godine, ocenjuje u svojoj studiji dr Mihailo Stanišić, "ostali su neprimetni, sve je to bilo improvizovano, po Srbe žalosno", pre svega zato što su akciju vodili "međusobno zavađeni srpski političari". U ratnim okolnostima, ličnosti okupljene oko SKK, procenile su da je kucnuo čas realizovanja njihovih ideoloških i političkih koncepcija, utoliko pre jer sam Draža nije imao nikakav nacionalni i politički program. Tako je jedna beogradska grupa, odnosno beogradski četnički "Nacionalni komitet", sačinila politički program u leto 1941. stavljajući ga na uvid i Draži, a u septembru i Kraljevskoj vladi u Londonu, preko dr Miloša Sekulića.Godinu dana kasnije Draža će u jednoj depeši navesti da to "nije bio politički program nego izlaganje situacije naših potreba", ali su formulacije iz toga programa počele da nalaze svoje mesto u dokumentima vojnih četnika, kako su ravnogorci sami sebe nazivali. Pomenuta programska vizija bila je usmerena na ostvarenje "davno željene Velike Srbije", uz preciziranje da u ratu treba "omeđiti ’de fakto’ srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj". Kako to učiniti? Tako što će se prvo "izvršiti brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjenje svežim srpskim elementom", a posle toga "izraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice". Gotovo identične stavove ispisao je i Stevan Moljević u svom projektu "Homogena Srbija" napisanom krajem juna 1941. godine. Taj projekat je, međutim, u Dražine ruke dospeo tek u proleće naredne godine.Ustaški genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, stravične vesti o pokoljima koje su stizale iz NDH, nesumnjivo su radikalizovali ovakve koncepcije, uključujući i priklanjanje odmazdi, koja se pominje u jednoj četničkoj zakletvi u Bosni, 31. avgusta 1941. godine. Razumljivo je da su složene ratne, unutrašnje i međunarodne okolnosti uticale na Dražu Mihailovića da političku i ideološku platformu svoga pokreta prilagođava novonastalim situacijama. To će najbolje doći do izražaja u organizovanju i odlukama već pominjanog "Svetosavskog kongresa", održanog u selu Ba krajem januara 1944. godine. Promene programskih, političkih i ideoloških načela Ravnogorskog pokreta, međutim, nisu predmet ovoga teksta. Zadržali smo se samo na jednom pitanju pre svega zato što unazad petnaestak godina, predstavnici različitih političkih pokreta, stranaka, udruženja i organizacija, ali i ljudi iz porodice nauke, tvrde da brane izvornu ravnogorsku ideologiju i politički program pokreta Draže Mihailovića.



U suočenju sa tim izvorištem, odnosno dimenzijom koja nas ovde interesuje, odveć često se zaobilaze davno nastali dokumenti i u njima formulisane ideološke i političke matrice.Umesto toga, na ovdašnjoj političkoj trpezi, posle toliko decenija, te matrice se javljaju iščišćene od svog stvarnog sadržaja, a pozivanje na njih iskazuje se, nekad kao romantičarska, nekad kao mitomanska, nekad i kao iracionalna, strasna, ali šuplja fraza, baš kao demonstracija neznanja. Interesantno je da se programskim dimenzijama Dražinog pokreta suštinski uglavnom nisu bavili ni oni strani autori koji su nastojali da obore "komunističke mitove i propagandne laži" o ravnogorcima i samom Mihailoviću. Uprkos tome što tvrde da je veliki broj stranih autora decenijama zarobljen tim mitovima i lažima, zbog čega oni imaju obavezu da iznesu stvarnu istinu o "prvom gerilcu" Evrope Draži Mihailoviću. Pomenimo ovde knjige nedavno preminule novinarke Nore Belof, Dejvida Martina i Majkla Liza. Martinova knjiga "U mreži dezinformacija" i Lizova knjiga "Silovanje Srbije" doživele su kod nas veliki odjek pre desetak godina i ostvarile nesumnjivi uticaj u javnosti. U središtu njihove rekonstrukcije ratnih zbivanja i relacija partizani-četnici, Draža-Tito, jugoslovenski antifašistički pokreti-saveznici, našao se britanski obaveštajni SOE centar sa sedištem u Kairu i grupa britanskih obaveštajaca koja je sve vreme rata radila za Sovjete, predvođena Džemsom Klugmanom. U prelomnoj 1942/1943. ova grupa sovjetskih obaveštajaca je falsifikovanjem izveštaja iz Jugoslavije dovela u zabludu saveznike, pre svih Čerčila, posle čega je on odlučio da potporu pruži Titovim partizanima, a da Dražu i njegove formacije "pusti niz vodu". Otvoren je tako put za nepravično i neistinito panjkanje i svako drugo diskreditovanje Draže Mihailovića, njegovog kao i četničkog doprinosa zajedničkoj savezničkoj pobedi nad nacizmom u Drugom svetskom ratu. Na kraju će to dovesti do tragičnog kraja samog ravnogorskog pokreta i njegovog vođe. Nesumnjivo je da se u Kairu, u centrali SOE, događalo mnogo toga, da je tu zaista bio instaliran sovjetski punkt vođen od strane Klugmana, da je to bio jedan od centara za ratovanje informacijama i dezinformacijama. Da li se, međutim, može bezrezervno prihvatiti zaključak da je Čerčil podlegao dezinformacijama i falsifikatima, da je zahvaljujući tome imao pogrešnu predstavu o zbivanjima na jugoslovenskom ratištu?



Pomenuli smo ovo pitanje iako ono izlazi izvan okvira ovog teksta, zbog ukazivanja na jednu važnu činjenicu.Tek posle obelodanjivanja Martinove i Lizove knjige u SAD, odnosno u Velikoj Britaniji, otvoreni su ključni, tajni britanski i američki arhivi o projektu "Ultra". Bio je to sistem za razbijanje čuvene nacističke šifre "Enigma", što je Ruzveltu i Čerčilu omogućavalo da sve vreme rata, kao na dlanu, prate ono što je znao, analizirao i projektovao njihov ključni protivnik, Hitler sa svojim saradnicima. Uostalom, neće škoditi ni navođenje jednog primera koji nema veze sa projektom "Ultra".Kapetan D. T. Hadson bio je prvi predstavnik Velike Britanije u štabu Draže Mihailovića. Kao rudarski inženjer (i obaveštajac) on je radio u rudnicima Podrinja od 1936. do kraja 1940. godine i svakako je dobro poznavao ovdašnju političku, vojnu i dvorsku scenu još iz tog vremena. Dosta meseci pre nego što će u pominjanom centru SOE u Kairu početi preokretanje slike o zbivanjima u Jugoslaviji, Hadson je početkom septembra 1942. telegrafisao svom centru: "Uopšte uzev, partizanska organizacija je miljama ispred Mihailovićeve, i posle uzajamnog gonjenja širom Jugoslavije završna scena će se verovatno odigrati u Beogradu". Treba li pomenuti da D. T. Hadson nije bio nikakav Klugmanov sabrat, ni član KP Velike Britanije, a ni sovjetski obaveštajac.Pomenuli smo ugao iz koga Liz i Martin rekonstruišu svoju istinu o Draži Mihailoviću i četnicima, da bismo podvukli kako su se i oni, kao i današnji baštinici Dražinog pokreta, malo bavili dubljim ideološkim i programskim pretpostavkama toga pokreta. A teorija po kojoj je Draža ostao na cedilu zato što je sovjetska obaveštajna mreža izigrala Čerčila nagnala nas je da ovaj tekst i započnemo malo poznatim, za mnoge i nepoznatim, detaljima iz vojničke karijere Draže Mihailovića. Izneta su i saznanja dr Viktora Starkova da je i sam Draža jedno vreme delovao kao obaveštajni oficir sovjetske mreže. Ove njegove tvrdnje, saopštene pre nekoliko godina na jednom naučnom skupu u SANU, nisu naišle na odziv domaćih istoričara, niti im je pridat značaj u javnosti. A mnoge indicije svedoče u prilog tvrdnji da su uz samog Dražu Mihailovića tokom rata bili i obaveštajci Moskve. Sve to ukazuje da pred istoričarima i drugim istraživačima stoje napori da se osvetle neka još uvek zatamnjena polja naše prošlosti.

ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА