ПОЧЕТАК УСТАНКА НА ОЗРЕНУ 1941.ГОДИНЕ

ПОЧЕТАК УСТАНКА НА ОЗРЕНУ 1941.ГОДИНЕ



Кратак осврт на прошлост Озрена

Богата историја Озрена- поносни на свој православни идентитет,на своје крсно име и порекло.
Становништво на Озрену је у већини српско православно осим неколико села у долини реке Босне.Простор Озрена обухвата у ужем смислу око шездесетак села и заселака. У време Османлијске тираније Озрен је био погодна планина за скривање од зулума.О тим догађањима нема много писаних трагова јер су манастири паљени и по неколико пута.Писане трагове су уништавали разни освајачи али усмена предања нам говоре о скривању Срба у Озрен гору где су разгранавали своје потомство.
По предању многи родови су седосељавали из свих крајева Србије,Црне Горе, Херцеговина, других области Западне Босне.Ове досељеничке групе мешајући се са староседеоцима, донеле су на Озрен ратоборност и слободарску традицију из крајева одакле су прогоњени.Отуда и потиче грчевита борба синова Озрена за своје тло, који су се бранили од освајача вековима земљу пуну костију њихових предака.

Манастир Озрен- неисцрпно врело духовне снаге Озренаца

Од краја тринаестог века када је настао па све до данас,манастир Озрен је био и остао центар верског живота на простору Озрен-горе. Манастир је пролазио кроз многе обнове које су биле последица страдања манастира и народа од разних невоља и освајача.
Предања говоре да је манастир Озрен задужбина Немањића, управо српског Краља из тога доба (1276-1283) Драгутина.
У овим српским областима средњег века граничиле су се две хришћанске традиције православна и римокатоличка.
Патње и мучеништва на овим просторима се могу поредити косовски мученици и нови Јасеновац под којим лежи најмногољудскији српски град у историји овог великог мученичког народа.


Проглашење такозване НДХ и припрема Срба на Устанак

Док су се делови разбијене Југословенске војске, под командом српских официра јуначки супростављали надмоћном нацистичком непријатељу који је већ у то време прегазио већи део Европе, у Загребу је 10.маја 1941. године проглашена усташка, марионетска и злочиначка творевина задужена за систематско затирање Срба, уз помоћ Хитлеровог Трећег Рајха и благослов Ватикана.
У прогласу такозване Независне Државе Хрватске позивају се сви припадници војске, полиције да положе заклетву верности НДХ и њиховом поглавнику(главно-командујућем).То су били позиви војницима ЈА хрватске и муслиманске националности да ступе у усташке редове и крену у лов на Србе од Соче до Дрине.
Делови Југословенске армије настављају борбе за одбрану српског становништва у многим областима против подивљалих хорди усташтва и нацизма.
Начелник Штаба Друге армије,пуковник Драгољуб Михаиловић наставља борбу за Дервенту и Добој половином априла 1941. године, иако је начелник штаба Врховне команде Калафатовић већ потписао капитулацију.
Таквом одлуком српски народ у Југославији је стављен у безнадежан положај. Југословенска влада одржава последњи састанак у Никшићу 15.априла 1941. и после тога напушта земљу.
Пуковник Михаиловић као начелник штаба Друге армије наставља да се бори и последњи отпор даје окупатору код Шеварлија,а затим са 100 официра и подофицира прелази планину Преслицу и упућује се према Дрини.
На том путу из летака сазнаје за капитулацију Југославије,одржава говор деморалисаној војсци и упућује се према Србији.
Пуковник Михаиловић по стизању на Равну Гору оснива Први штаб и у наредних неколико година рата постаје сyмбол борбе и отпора српског четничког покрета у Другом светском рату и први герилац Европе.



Почетак Устанка на Озрену


Народ Озрена и суседних српских простора дигао се на устанак против окупатора у зору 23. августа 1941. године. Одлука о нападу на Добој(одлука о почетку устанка) је донешена на планини Преслици.
Томе су претходиле вишемесечне припреме у којима су учествовали многи Озренски домаћини, угледни и поверљиви људи који су у својим селима прикупљали оружје. Устанк је почео нападима на Добој, Маглај, Грачаницу, Петрово Село и околна усташка утврђења. Добој у том региону је био највеће усташко упориште.Припремљен је озбиљан план који су сачинили команданти ударних група. Целокупно наоружање је било 130 пушака и 35 бомби. Остали устаници су били наоружани вилама, секирама и кољем. Из свих праваца рано ујутро23. августа 1941. године кренуле су српске четничке снаге.Устаници заузимају мост на реци Босни код Добоја, затим складиште муниције.Чувари су ликвидирани и заплењено је неколико тона муниције велики број бомби и пушака. Истога јутра је дигнуто у ваздух преко 100 вагона топовских граната и авионских бомби спремљено за разне фронтове нациста.Устаници су се успели наоружати пре доласка појачања непријатељу из праваца Сарајева,Тузле и Бањалуке.
Пошто су успели да се наоружајy, устаници су могли да крену у акције разарања пруга,телекомуникација и слично.
Свим акцијама су руководили активни официри и подофицири војске Југославије. У налетима устаника огроман број непријатељских упоришта је или уништен или знатно оштећен. Нанесене су огромне жртве усташком и нацистичком непријатељи и требало им је доста времена за реорганизацију после устаничких напада.Та чињеница умногоме показује колико је био значајан допринос ових акција у генералном гледању на борбу противу фашиста.
У јеку устанка успостављена је чвршћа веза између устаника на ширем простору, тако да је подигнут дух прогоњеног и побуњеног народа.
Доласком новог људства у озренске редове, дотадашњи водови су претварани у чете и батаљоне да би заштитили огромне збегове људске који су потражили спас од разуларених усташких крволока, на подручју Озрена. Усташке формације су добијале помоћ у војсци и опреми од Хитлерове нацистичке Немачке.Срби су масакрирани на разне начине, признавали или не злогласну усташку власт. На овим српским просторима је огроман број страдалника српског народа.
У тим моментима су синови Озрена показали своју херојску душу.Многи хероји су пали у борбама за одбрану свог голоруког српског народа.

Сукоб са комунистима

У јеку устанка први озбиљни сукоб са комунистиманастаје у јесен 1944. године. Наиме било је потребно положити заклетву и међу 98% српских националиста лако је било препознати 2% српских инфилтрираних комуниста, који су показали право лице.
Захваљујући комунистичком активистиродом из ових крајева Озрена, Тодору Вујасиновићу, који је по наређењу Комунистичке Партије доводио непознате људе у редове устаника без сагласности устаничких вођа, долази до сукоба.Тодор Вујасиновић је четничке борце предавао комунистима, а заробљене усташе и домобране слао назад у непријатељске редове.После рата је још био перфиднији. У књизи “Озренски партизански одред” који никада није ни постојао (издала Свјетлост Сарајево 1979. године) фалсификовао је усташке документе и на место речи четници којом су усташе описивале четничке акције, стављао реч партизани.
Четннички синови Озрена су брзо очистили редове од непријатеља и свих који су сметали у ослободилачкој борби.
Исти проблеми са издајицама су били не само на Озрену већ на свим српским територијама, где су комунисти покушаваил повести народ који се без њих организовао и кренуо на устанак.

Формирање Озренског четничког одреда

У пролеће 1942. године Врховна команда са Равне Горе шаље у све, своје официре да преузму командовање у четничким формацијама.
На Озрен је упућен Боро Митровић, на Мајевицу мајор Драгослав Рачић, у Сребреницу Владо Милутиновић и на Романију Миодраг Момчиловић.
Дугачак је списак руководилаца устанка и најистакнутијих бораца у преиоду од 23.августа 1941.г. до 18.априла 1942.г. Поменућемо само најистакнутије комаданте батаљона:
Цвијетин Тодић, комадант батаљона и један од главних организатора устанка на Озрену; Богдан Јовичић, Божо Спасојевић, Бошко Попић.




Немачка операција у Источној Босни

У току најжешћих обрачуна између четника и комуниста ,немачка команда је почела дуго припреману офанзиву у Источној Босни. Јануара 1942. године Немци су кренули у операције на Мајевици,Романији,Коњуху,Озрену и суседним областима у региону.Две немачке дивизије, 15 усташких батаљона са топовским батеријама и тенковским батаљоном, непријатељ је кренуо у офанзиву. Титови комунисти су кукавички побегли преко Игмана јер су и они били на мети ових формацијама. Једина снага су остали ченички одред и народ српски.Стање је било крајње критично, јер ова слободна српска територија је била херметички копнено затворена са свих страна непријатељском војском и без икаквих веза са суседним српским територијама.
Народ Озрена поред губитака у свакодневним борбама имао је још два неподношљива непријатеља: глад и зиму.Четнички одред није поклекао под фашистичким нападима ни у једном моменту, али народ је био на ивици биолошког опстанка.
Непријатељ је знао снагу четничких јединица, па су се се после одредђеног времена Немци повукли а народ се вратио кућама.
Комадант, огорчени анти-комуниста, Озренског четничког одреда Цвијетин Тодић добио је неопходно време за опоравак јединица и њихову припрему за борбе када се генерална ситуација у свету поправи.


Комунистичке репресалије

Привремено затишије на непријатељским фронтовима у реону Озрена,искоришћено је да се одрже прво саветовање како да се помогне угрожено становништво. Овом саветовању је присуствовали делегати из Врховне Команде равногорског покрета, а међу делегатима је био и Лазар Тешановић из Мањачког четничког одреда.
Комунисти су се бавили плановима како ликвидирати националне четничке снаге. Јосип Броз Тито је понављао наређења својим партизанима да избегавају борбе против усташа и нациста, јер њих ће победити совјетска сила и сукоб са њима је сигурна смрт, већ да се треба борити против четничких снага који су непријатељ комуниста број један. Изводи из таквих наређења су имали следећи облик:
Да се
-партизански комаданти, политички комесари, официри, подофицири и војници свих родова имају безусловно покоравати комунистичкој идеологији;
-Дража Михаиловић, сарадници и симпатизери морају се ликвидирати;
-најхитније увођење смртних казни за све који су притив комунистичке идеологије;
-забрањивати народу одласке у манастире;
-партизанске снаге да нападају мање немачке и усташке формације како би резултат био репресалије над српским становништвом које је уз четнике;
-прерушавање у четничке униформе за извођење акција и ликвидација угледних српских домаћина како би се народ окретао комунистичким вођама;
На крају ове наредбе стоји и напомена за свако не извршавање ових или осталих наредби следи смртна казна за партизанске командире. Потписано од стране злочинца пуковника Арсе Јовановића(начелник Титовог штаба).

aytop,

Kod:

Бошко Торбица

ФОРМИРАЊЕ ОЗРЕНСКОГ ЧЕТНИЧКОГ КОРПУСА И БОРБЕ ПРОТИВ КОМУНИСТА


Након завшетка велике битке на Озрену на врху званом Кратица озренски одреди и народи су још једном исцрпљени и осиромашени.Одред је изгубио неколико истакнутих руководиоца и на десетине бораца, велики број рањеника.Болница је оскудевала у лекарима и још више лековима и другим медицинским средствима.
Становништво је десетковано депортацијама за Јасеновац а земња необрађена.Партизани су након тешког пораза на Сутјесци, јуна 1943. године, неколико пута опседали Озрен тражећи у њему базу за попуњавање својих проређених редова.У крвавим борбама на Сутјесци са Немцима од 20,000 партизана главне оперативне групе погинуло је око 7,500 припадника партизанских бригада , чиме је задат тежак ударац партизанском покрету.
Тим поразом део пролетерских бригада кренуо је ка северу Босне, на Озрен, са циљем да се поразу од окупатора реваншира четницима. Била је то друга наредба Јосипа Броза да се Озрен очисти од Срба. Атентати на озренске четничке комаданте увек су организовали комунисти,тражећи најпогоднији начин за ликвидацију.
Суочени са оваковом ситуацијом, четнички команданти су донели одлуку да се комунисти који сеју смрт и пљачкају села преостала од окупатора.Настао је жесток судар на свим деловима фронта.И поред жестоких удара партизани нису измицали-користећи бројчану предност и боље наоружање.
Озренски четници на знак трубе,јуришају неуморно на непријатеља бранећи своја вековна огњишта, чинеши исто као и вековима њихови претци.Тешке борбе, често прса у прса трајали су дубоко у ноћ уз велике губитке са обе стране.Заробљени партизани су остали у четничким формацијама до краја рата.То су махом били насилно бесправно мобилисани Срби из западне Босне,који су увидели која од сукобљених страна је на страин Бога и правде.
Након десетодневних окршаја четници су успели да разбију партизанске снаге и натерају их у бекство и поново ослободе територију коју су задржали до краја рата.
Није забележен ниједан случај да су четници оставили И једног партизанског рањеника, иако је био непријатељски војник.Била је то безгранична људска хуманост према истородном српском човеку заведеном прљавом комунистичком пропагандом.Такви су били синови Озрена, сyмбол части и хероизма.
Непосредно након битке на Краљици одржано је војно-политичко саветовање под руководством комаданта Тодића.Саветовању су присуствовали сви комаданти и командири са Озрена.
Под директивом Врховне команде са Равне Горе извршена је реорганизација Озренског четничког одреда и тада је на Озрену формиран Озренски Корпус.За комаданта Озренског четничког корпуса, оснаженог са неколико стотина добровољаца изабран је Цвјетин Тодић.
Корпус се састојао из неколико бригада и батаљона.




Реч о легионарским дивизијама

Ханџар дивизија

Ханџар дивизија је формирана од припадника муслиманске националности из источне Босне и дела Херцеговине.За њено формирање био је надлежан расиста јерусалимски-Муфтија.По транспортовању, ова озлоглашена банда на српској територији убрзо се истакла по зверствима над српским народом. Ханџар дивизија је добила назив по кривим сабљама, које су њени крвници носилy по Хитлеровој одлуци.Крајем 1944. део ханџароваца је прешао браћи у партизанске редове.

Седма СС добровољачка дивизија Принц Еуген

Формирана је 1. марта 1942. године од фолксдојчера из Баната.Починила је масовне злочине над српским живљем у Србији и Кордуну.Бројала је око 20,000 злочинаца и најчешће је наступала заједно са Ханџар дивизијом.

Легионарска дивизија

Је формирана у Немачкој и Аустрији од хрватских екстремиста,позната као Тигар чији је војнички састав био хрватске и муслиманске националности.Велике злочине су починили на Банији,Кордуну и Западној Босни. Многи из ових злочиначких формација су попуњавали партизанске редове

Подаци узети из Лексикона о револуцији 1941-1945 године.




Ђенерал Михаиловић по други пут на Озрену


Широки одбрамбени четнички фронт који се у касну јесен 1944. године протезао од Зениице преко Озрена и Требаве до Брчког био је под сталним насртајимакомуниста који покушавају да пробију фронт ка Србији у сусрет Црвеној Армији која је већ се налазила на источним границама.
Није се знало о тајном оперативном плану за освајање Србије и преузимање власти.Тај план је одобрио Винстон Черчил у чијим је израдама учествовао и Јосип Броз. Тиме је отворена могућност за уништавање четничких снага и успостављање комунистичке диктатуре над српским народом.
Тако је одлучено да се Михаиловићев Равногорски Покрет уништи, а градови у Србији бомбардују ради лакшег напредовања такозваних нових ослободиоца.
Бољшевизација Србије и других крајева почела је енглеским и америчким авионима који су сејали смрт из ваздуха.
Ђенерал Михаиловић и његов покрет је био осуђен на политичку смрт тако да главна команда доноси одлуку да се са главнином снага пребаци у Источну Босну. Комунисти долазе у Србију. Нови тзв .ослободиоци починили су велика зверства. Нацистичка окупација била је замењена насиљем, масовним ликвидацијама, прогонима и погибијама тек стасале младости. Долазак Броза у Београд са црвеним хордама, предвођени Црвеном Армијом, попратио је дах смрти. Само у првим данима у Београду је стрељано преко 30,000 српских цивила.Преостали младићи су насилно мобилисани И послати на кланицу српску-Сремски фронт.
Крајем октобра 1944. године у Ивањици је одржана конференција већине четничких команданата.На конференцији је размотрена војно-политичка ситуаџија у Србији и одлучено је по ранијем договору О ПУТУ ЗА БОСНУ.
Таквој одлуци претходило је уверење шефа америчке мисијеМак Дауела да ће на Јадрану се искрцати савезничке трупе и да им треба ићи у сусрет. Врховна Команда је накратко у путу посетила Мајевички Корпус и почетком новембра стигла на Озрен.
На дочеку чланова команде било је комплетно војно и политичко руководство Озренског корпуса предвођено комадантом Цвијетином Тодићем.Ту је и извршена смотра свих јединица са Озрена у част ђенерала Михаиловића.Пред црквомсе на сунчаном дану окупило неколико хиљада становника Озрена да поздраве Вожда Трећег Српског Устанка, Ђенерала Михаиловића.
-Озрен-гором проламали су се узвици са песмом:”Чича Дражо ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо.”
-Ђенерал је тада узвратио:”Помози вам Бог браћо и сестре херојског Озрена.Прошао сам овим путем априла 1941. године од Добоја прековаших села и планина,где смо окупатору пружили жесток отпор, настављајући и пут ка Дрини да би стигли на Равну Гору...”



Материјал коришћен у овом тексту је изворно из документација од преживелих синова Озрена који су деценијама брижљиво прикупљали податке и по сећањима преживелих бораца.
Писац књиге “Синови Озрена” Миленко Максимовић је већ у првим данима устанка ступа у ослободилачке четничке јединице на Озрену.
На крају рата је са својим саборцима, негдје у другој половини априла 1945., заробљен од партизанских злочинаца и подвргнут мучењима и тортури. Са осталима је изведен ноћу везан на стрељање на обалу Босне, али захваљујући способностима побегао је и преживео.
Прочитајте његову књигу Синови Озрена и имаћете представу једног преживелог четника са Озрена како се и шта дешавало у пресудним моментима рата у источној Босни.

aytop,

Kod:

Бошко Торбица