Vojvoda Momcilo Dujic

Момчило Ђујић

Ђујићи су старином из Босне а населили су се близу Книна, у селу Ковачићи, уз речицу Крчић. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина. Момчло је рођен 27.фебруара 1907. године. Као и свака српска и патријахална породица и Ђујићи су су добро познавали прошлост, јуначку и хајдучку, испеване уз гусле и у десетерцу. Најстарији син Момчило добио је име по јунаку Момчилу из јуначких песама.

У првим разредима основне школе, Момчило је због своје бистрине и марљивости, био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У време школовања у Карловцима, његови наставници су га предодредили за калуђера, али од тога није било ништа. Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Супружници родише троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.

Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији. У цркви је проповедао тако да је народ касније понављао као да му се из олтара обраћао светац а не њихов свештеник.

Млади и стасити парох, стрмички поп Момчило, веома радишан и сналажљив, корпулентан, бујне косе и браде, временом се прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома ''Петар Мркоњић'' од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.

У стрмици, у свим јавним сеоским пословима учестовао је и свештеник Момчило. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског попа.

У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Момчило нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски ђенерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.

Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину ''стигло'' име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.

Краће време је свештеник из Стрмице изгледао као левичар због идеје које је имао. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, иначе идеолошки противници, уз име попа ''прилепили'' су етикете да је обична ''талијанска шпијунчина''. А јасно је и зашто: комунисти су свим својим неистомишљеницима олако давали карактеристике сходно слогану ''ко није са нама, против нас је''.

Комунисти су га етикетирали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим радници су били згодна прилика за Ђујића да их просто ''запали'' својим речима прекора властима које воде лошу политику, антирадничку па и антиправославну.

Из тих дана остала је прича о храбром попу предводнику радника. Комунистички писци уз овај догађај обично додају да је тај штрајк и штрајкаче искористио како би их преварио уз помоћ полиције. Међутим, ти исти писци заборављају да је судија из Книна, односно которски начелник, казнио казном од 10 дана затвора управо Ђујића због говора против државе и власти.

Момчило Ђујић је преживео Други светски рат и американци су му дали у посед земљиште близу Чкага које се назива Libertywill (слободна воља).Tу живео заједно са својим официрима.

У разговору за "Новости" у Торонту 1988. године војвода Ђујић је изјавио да му је најжалије што му није успео атентат на Андрију Артуковића 1961. године у Њујорку и то што ће га "смрт стићи пре него се врати у Книн". Био је русофил, антикомуниста али је волео Југославију" која је омогућила заједницу народа у којој су сви Срби били у једној држави".

Посебно га је љутило упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове "Равне Горе" стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.

Момчило Ђујић је 9. децембра 1998. затражио опроштај од српског народа за "учињену грешку приликом именовања Војислава Шешеља за четничког војводу". Он је рекао да је "обрисао Војислава Шешеља из свих српских четника" и да му одузима чин војводе због тога што је "постао верни сапутник, сарадник и саучесник (бившег председника СР Југославије) Слободана Милошевића".

Војвода Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.